Koliko je puta svaka od nas žena, prešla preko nečega zarad ljubavi? Bila, ponekad, „slepa i gluva” u želji da ostvari svoj san o pravoj ljubavi. Teu, glavnu junakinju romana o ledenom zagrljaju prostitucije, to je koštalo, skoro golog života.
Knjiga koja ne prestaje da bude aktuelna ni posle dve godine od izlaska, nosi u svom naslovu samo jednu reč: „Prodata.“ Pisac romana, Marija Gojković, plava i krhka, samo na prvi pogled, snagom žene koja se ne plaši istine, iznosi potresnu i istinitu priču o devojci koja postaje žrtva trgovine ljudima.
Marija Gojković
Istinita priča
Kažu da ljudi i situacije koje tražimo, često sami pronađu nas. Kako je vas „pronašla“ tema o kojoj ste pisali u romanu „Prodata“?
Sa dvadeset godina saznala sam za potresnu priču devojke koja je postala žrtva trgovine ljudima. Tada sam počela da pišem priču o njoj. Ipak, u tom periodu nisam imala dovoljno snage za tako nešto. Prošlo je više od pet godina kada sam ponovo uzela papir i olovku i… knjiga kao da se sama pisala. Mogla sam da razumem težinu i proniknem u suštinu teme.
U pitanju je istinita priča a ne ispovest?
Da. Roman „Prodata“ nije ispovest, ali je napisan po istinitom događaju.
Znakovi pored puta
Ko je glavna junakinja: dobra devojka iz komšiluka ili devojka iz „lošeg društva“?
Čini mi se da smo skloni da olako osuđujemo druge, da u samoj žrtvi tražimo krivca… Možda nam je tako lakše, ali žrtva može biti svako. Majka, sestra, ćerka, drugarica… To se može dogoditei i nama samima ili nama dragim osobama. Tea, glavna junakinja romana, želela je samo ljubav, a završila je u lednom zagrljaju prostitucije.
Koji je bio prelomni trenutak kada je sve „krenulo po zlu“?
Verujem da sve žrtve postavljaju sebi to pitanje, bezbroj puta… ali u većini slučajeva ostaju bez odgovora. Sve počinje onog trenutka kada neko shvati da su „one te“ i učini sve da ih tiho i neprimetno „uvuče“ u lance trgovine ljudima. One tada nisu ni svesne šta se događa. U nekim slučajevima, kao sa Teom, postoje znakovi pored puta, čak i unutrašnji glas koji pali lampice za alarm, ali kada ste mladi i veoma zaljubljeni, neke stvari svesno gurate pod tepih…
Zarad ljubavi
Šta ženu učini „slepom i gluvom“ zarad ljubavi prema izabraniku svog srca?
To što je žena. Koliko je puta svaka od nas prešla preko nečega zarad ljubavi? Sve smo mi ponekad i „slepe i gluve“ jer želimo da ostvarimo svoj san o pravoj ljubavi. Nažalost, nekad je to samo „naš san“. Sticajem loših okolnosti Teu je skupo koštalo, skoro golog života.
Koja su to mesta na kojima devojke budu zavedene i odvedene u „belo roblje“?
Tržni centar, kafić, klub, supermarket, autobus… One su „mi“ i mi smo potencijalne „one“. Koračaju istim ulicama i stazama kao i mi. Poznajemo ih, ikao ih najčešće ne prepoznajemo. Knjiga me je naučila da budem pažljiva prema drugima, srećem razna lica, ali ne znam im naličja… Kada govorimo o Tei i devojkama sa našeg prostora, kažemo „belo roblje“. Taj izraz se u svetu izbacuje iz rečnika, jer trgovina ljudima nije vezana, isključivo, za belu rasu.
Emotivno ranjive osobe
Da li postoji određeni scenario, šema po kojoj se biraju devojke, zavode i prodaju?
Ne postoji ni jedan um koji može da napravi scenario, kakav može život da stvori. Treba biti oprezan u različitim životnim odlukama, ali ne i paranoičan. Tanka je granica. Pravila nema. Žrtve mogu biti različitog životnog doba, nažalost, sve mlađe osobe su u pitanju, pa čak i deca, različitog materijalnog statusa, obrazovanja… Imate i fakultetski obrazovanih žena koje su postale žrtve trgovine ljudima.
Negde se pokazalo da su to češće emotivno ranjive osobe, koje imaju potrebu za ljubavlju koju nisu dobile u porodici. Tea je, međutim, bila sasvim obična devojka, zadovoljna svojim životom. Puna planova. Nju je prodao dečko sa kojim se zabavljala. U takvim situacijama je teško preduprediti stvari.
A kada se radi o poslovima u inostranstvu?
Ipak, možemo biti obazrivi kada su u pitanju oglasi za posao van granica naše zemlje. Zapitajte se, zašto bi neko davao basnoslovno veliku platu nekome iz tuđe a ne iz svoje zemlje? U saradnji sa Crvenim krstom Srbije, naučila sam neke od mera prevencije. Savet bi bio da osoba dogovori sa bliskim ljudima kontakt preko telefona ili skajpa u tačno određeno vreme i ostavi kopiju pasoša, jer u tom slučaju policija može da prati njeno kretanje.
Tri miliona žrtava
Da li je uvek u pitanju odlazak u inostranstvo gde devojke pretvaraju u prostitutke?
U većini slučajeva, ali ne uvek. Nažalost, moram da kažem da im se gubi svaki trag, s obzirom da im se oduzimaju dokumenta. Naglasila bih da je to prinudna prostitucija.
Kakvo mesto zauzima Srbija kada je trgovina ljudima u pitanju?
Istina je zastrašujuća. Srbija je zemlja porekla, tranzita i krajnja destinacija. Iz naše zemlje potiču žrtve, preko naše zemlje se prevoze na različite destinacije i u našoj zemlji se dašava prinudna prostitucija.
Imate li podatke, koliki je broj žrtava u pitanju?
Kada sam napisala knjigu „Prodata“, bilo je oko 500 000 žrtava trgovine ljudima. Danas, par godina kasnije, govorimo o dva do tri miliona na godišnjem nivou. Pored toga, nemamo realnu sliku jer mnoge od žrtava ne smeju da prijave da su bile u lancu trgovine ljudima iz straha za svoj život i život bliskih osoba. Pričajmo o tome!
Živa ili mrtva
Postoji li mogućnost da se nestalim devojkama pomogne?
Bojim se da ću vas razočarati kad kažem da ne postoji mogućnost ili je zaista minimalna… Na tome treba da radi naše celokupno društvo. I konzumenti tih usluga snose veliku odgovornost. Da bi se spasila neka devojka, morala bi da bude u prilici da pobegne ili da se obrati policiji, Crvenom krstu… Koliko to realno u okolnostima podudarnim zarobljeništvu? Ključno rešenje je u prevenciji.
Ima li primera da se neka od devojaka spasila iz mračnog sveta prostitucije?
Događa se. Nažalost, retko.
Da li je posle povratka moguć normalan život?
Moguć je život… ali mnogima je i dalje ugrožen. Oni su svedoci, a svedoci ne smeju da postoje. Trgovci ljudima su konkurencija jedni drugima, ali kada neka od devojaka beži, svi su udruženi… Mora biti zaustavljena, živa ili mrtva.
Udžbenik za lektiru
Postoji li kod nas organizovan način borbe protiv trgovine ljudima?
Postoji. To je MUP Srbije, Centar za socijalni rad, Crveni krst Srbije, nevladine organizacije… Ipak, smatram da bi ovoj temi trebalo dati mnogo više prostora u medijima. Srećna sam što je knjiga na neki način povukla nogu…
Da li ste učesnik tribina na kojima se otvoreno govori o prostituciji?
Čitaoci mi se često obraćaju i rado se odazivam gde god me pozovu. To je moja dužnost. Imponuje mi kada mi kažu da je „Prodata“ udžbenik koji bi trebalo uvesti u lektiru.
Da li bi kroz edukaciju mlade devojke postale opreznije u sklapanju novih emotivnih veza?
Aposlutno. Edukacija je ključna, pogotovo u današnje vreme kada se brzo živi. Ne želim da uplašim mlade devojke. Samo molim za oprez.
Koliko su društvene mreže opasne?
One su velika opasnost. Nikada ne znate ko je sa druge strane i kakve su mu namere, a osim toga ostavljate svoje podatke, pa čak i emocije koje mogu da posluže nekome da shvati da ste možda baš vi potencijalna žrtva. To važi posebno za mlade osobe, jer one nemaju mnogo iskustva. Svi smo nekad otišli na sastanak na slepo, nesvesni da je to rizik.
Tema koja „bode oči“
Ima li edukativnih, dokumentarnih filmova na tu temu?
Čini mi se da to nedostaje, pogotovo na našim prostorima. Pre izvesnog vremena izašao je film „Sestre“ koji obrađuje tu temu. Nadam se da će ih u buduće biti više.
Ideja je da se snimi igrani film na osnovu vašeg romana…
Da, ona postoji. Nažalost, živo u zemlji u kojoj neke stvari idu teže i sporije, ali verujem da će se to realizovati. Najveća podrška su čitaoci knjige koji smatraju da ova priča zaslužuje ekranizaciju i pozorišnu predstavu.
Da li ste imali strah po izlasku knjige?
U prvom momentu nisam bila svesna. Za mene je to bila istina, a ko se plaši istine? Pred promociju knjige usledio je jedan poziv, neki vid upozorenja, da malo „prikočim“. Nije mi bilo prijatno. Ipak, promociju sam održala i bila je više nego uspešna. Sada sam svesna da se bavim temom koja „bode oči“, ali to sam ja. Mogu se sakriti od celog sveta, ali ne i od sebe same.
Bolna istina.
Da li čovek za čitanje vašeg romana mora imati „dobar stomak“? Može li razum pobediti strah od surove istine koja izbija iz svake stranice?
Čitaoci mi govore da su celu knjigu preplakali. Drago mi je da mogu da se poistovete i da sam uspela da im dočaram likove. To je način da saosećamo. Ne smemo izbegavati stvari koje su nam teške. Zadatak ove knjige je da pruži informaciju. To je način da spasavamo živote.
Hoćete li, za sve one koji nisu čitali knjigu, reći kakav je kraj i koju poruku nosi roman?
Otkriću vam da je Tea, jedina devojka iz tog lanca trgovine ljudima koja nije završila u crnoj plastičnoj kesi. Šta je sve preživela, na koji način, kao i kakva bolna istina ju je sačekala po povratku u zemlju, saznaćete ukoliko pročitate roman.
