Budilnik je zazvonio u 5.30. Vi ste trljajući oči, još uvek sanjivi, iskočili iz kreveta i krenuli u kupatilo na uobičajenu toaletu. Još uvek polubudni, mahinalno uključujete šporet, stavljate džezvu za kafu, puštate muziku ili TV, ali vam je duša još uvek pospana.
Mislite kada će odmor ili bar vikend…
… da se pošteno naspavate. Cene idu gore, plata po običaju kasni, svi nešto muvaju za sebe, a vaš ljubljeni suprug stalno zanoveta, kako bi vi i „Rokfelera raskućili“ i da pojma nemate o parama. Podrazumeva se da on retko ide u kupovinu, a o pijaci da i ne govorim. Sin je opet dobio keca iz matiša i kako to sad reći ocu? Kćerka se zaljubila, po ceo dan visi na telefonu, stalno uzima vaše stvari, a potrošila je i vaš poslednji omiljeni parfem.
Muž je upravo ustao…
… za sve ove silne godine nikada nije naučio gde mu šta stoji i sada viče da mu je košulja loše ispeglana, a baš danas ima važan poslovni sastanak. Potpuno ste zaboravili da vam kafa kipi i izlećete iz kupatila polumokri i poluobučeni, a sem toga i ostalima treba kupatilo, muž mora na posao, deca u školu. Opominjete ih da zaključaju vrata, ručak im je u frižideru i samo treba zakuvati supu, ali to niko ne sluša.
Ulećete u prepun autobus…
… koji za malo da vam umakne ispred nosa. Unutra krkljanac, pravi užas, svi vas guraju, gaze. Osećate kako vam srce lupa 150 u minuti, teško dišete, obliva vas znoj, u glavi nešto pulsira. Ipak stižete na vašu stanicu i, probijajući se kroz gužvu, jedva izlazite napolje. Tako smoždeni, izgužvani, sa pola daha, ulazite u kancelariju.
Naravno, koleginica…
… koja je juče trebala da završi izveštaj nije došla, a nije se nikome ni javila. Šef besni, vi bledite i crvenite. Osećate prvo blagu jezu, a onda iznenada jaku, prosto nesnosnu glavobolju. Zvoni vam u glavi, ali zvoni i telefon, poslovni partneri traže da platite fakture, ljute se i prete, a vi morate umiljato da kažete kako je to sigurno plaćeno.
Posle toga izribate…
… onu ćurku od pripravnice što vam je uopšte prebacila vezu i pitate je da li ona uopšte ima mozga. Sve je to pakao, i „šta sam ja Bogu zgrešila, da sve mora da ide preko moje glave i da stalno izigravam gromobran.“
Prolaze dani…
… jedan za drugim, život neumitno teče, godine se nižu, a problemi, nerviranja, sekiracija i brige su uvek tu. Naravno, vi ne razmišljate o zdravlju, jer za to nemate vremena.
Najlepši hram čovečanstva je srce jedne žene.
August fon Kocebu, nemački književnik
