Vlado Ilić
Ako je ljubav ta koja integriše suprotnosti, da li je poredak ljubavi (Order of Love), priznati metod tradicionalne medicine, put ljubavi koji otvara i pušta unutar nas nešto što je do tada bilo spolja?
Vlado Ilić je čovek koji je posle dvadesetogodišnjeg iskustva u radu s ljudima kao pedagog, profesor, trener karatea i menadžer, otkrio moć dejstva tzv.porodičnog rasporeda. Danas je ovlašćeni instruktor porodičnog rasporeda po Bertu Helingeru. Univerzitetsko obrazovanje stekao je u Beogradu, postdiplomske studije pohađao u Nemačkoj gde i danas živi s porodicom.
Postoji li za vas razlika između isceljenja i ozdravljenja?
Isceljenje je za mene prava stvar. Ako se neko razboleo, nije adekvatno pričati o ozdravljenju, nego i isceljenju. Ozdravljenje je kratkog veka, a isceljenje znači da se nešto integrisalo, da smo temu odradili i da ta tema više nema moć nad nama, ona se zaokružila i ta bolest se više ne pojavljuje. To je ono kroz šta nas vodi poredak ljubavi. Dakle, mogućnost da na jedan vrlo jak energetski način pomognemo sebi da ponovo budemo jedno, da budemo isceljeni u tom širem kontekstu.
Šta znači odraditi temu; uopšte, kako ljudi formulišu svoje probleme kada dođu na poredak ljubavi, direktno „boli me to i to“ ili ne?
Ne, nikako, čak im i ne dozvoljavam da mi pričaju o tome, zato što je sve to deo rituala. Ako ja kažem „imam ovaj problem“, ja sam, dakle, zaljubljenik svog problema i potvrđujem svoj problem, isto kao kada u školi učitelj crvenom olovkom podvuče grešku. Iz neznanja, on ne navodi da popravimo grešku, nego mi zapamtimo grešku i ona se usađuje u našu podsvest – crveno, jasno, podvučeno. Zbog toga ne koristim termin, problem, nego – tema.
Nekada su lekari pitali pacijenta: „Šta Vam fali?“, a danas kažu: „Šta Vam je?“. Šta je od ta dva pitanja ispravnije?
Ako pacijenta pitamo: „Šta vam fali?“ a on kaže: „Imam ovo“ — znači, ne kaže „fali mi ovo“, nego „imam glavobolju“ — to je poistovećivanje sa problemom, s temom, s bolešću, sa simptomom. Na poretku ljubavi se, upravo, traži to što fali, i zato jeste pravo pitanje — „Šta fali, šta nije integrisano, šta je izopšteno?“ Nekada je to što fali nešto iz ovog života ili, pak nešto što transgeneracijski dugo nosimo genetskim nasleđem.
Šta se dešava kada čovek isključi jedan deo sebe, kako taj dezintegrisani deo utiče na njegov život?
Kada nismo spremni da nešto sagledamo, da nešto integrišemo, ono pada u našu podsvest (senku) u našu podsvest i onda, pošto u nama naraste, ta senka nas moćno obuhvati i određuje nam život umesto svetla. Ne živimo svoj život, nego život senke. Kada uđe duboko u podsvest, ona nam postaje sudbinska. Ponekad to može biti inicirano nekim transgenercijskim problemom ili traumom, ali mi je sami privlačimo zakonima rezonance i zakonima polarnosti.
Rad u polju
Da li su to, na fizičkom nivou, simptomi bolesti u kojima živimo ono što u svojoj psihi hoćemo da potisnemo i sakrijemo?
Sveobuhvatnost jeste spona, veza poretka ljubavi i novog, toliko priželjkivanog doba. Ako smo imali matrijarhat, pa patrijarhat, ovo novo doba mogli bismo zvati – integrat. Da integrišemo i majku i oca, da integrišemo sve, simbolično kroz polarnost ženskog i muškog i integracijom ženskog i muškog u nama. To je ta misija poretka ljubavi – da se bolje snađemo u novom dobu, u dobu integracije i dobu ljubavi.
Ako je ljubav ta koja integriše suprotnosti, da li je poredak ljubavi put ljubavi koji otvara i pušta unutar nas nešto što je do tada bilo spolja?
Zato se i zove poredak ljubavi. Nekome je nezamisliva sama terminologija „poredak ljubavi“ jer poredak asocira na nešto rigidno, programirano, kontrolisano, na jednoj strani, a na drugoj strani imamo ljubav, nešto neobuzdano, neopipiljivo, to je suštinska, najveća energija. Kako onda povezati jedno i drugo? Ne treba povezivati — jer nisu ni razdvojeni. Poredak ljubavi je u svojoj suštini već povezan, suprotnosti su sklopljene kao u simbolu jina i janga. Na jednoj strani imamo crno, na drugoj strani belo, i imamo etar, tu kvintesenciju ( lat: quinta essentia — peta suština, peta supstancija ) koja povezuje crno i belo — to je poredak ljubavi. Ljubav koja podleže zakonitostima, ali kosmičkim zakonitostima. Kada se povrede te osnovne kosmičke zakonitosti, onda dolazi do bolesti, do patnje.
Postoji li razlika između telesne i duševne patnje?
Mi ne možemo da gledamo odvojeno telo od duha i telo od duše, to je nemoguće. Ranije se govorilo o takozvanim duševnim bolestima, ali kako duh ili duša mogu biti bolesni? Duh je po sebi a priori zdrav. Ali sve ono što nismo uspeli da obradimo na nivou duše, kao posledica neodgovornog ponašanja ispoljava se na telesnom nivou. Tako nastaje bolest. A šta mi radimo? Pokušavamo da uništimo te simptome.
Rad u polju
Ako se protiv bolesti ne treba boriti, kako biti zdrav?
Kako možemo da pobedimo bolest? To su mnogo veće, jače energije od nas. Mi možemo da dobijemo jednu bitku ili više bitaka, ali rat, u tom kontekstu, teško možemo da dobijemo. Znači, ne treba se boriti protiv bolesti, nego bolest treba iskoristiti kao prijatelja. Naravno, ne treba biti zaljubljen u svoju bolest.
Neki ljudi koriste bolest da bi dobili pažnju, ljubav, privilegije?
Najveće privilegije se dobijaju upravo kroz bolest. Manjka mi ljubav koju nisam imao kao dete i onda moram da se razbolim da bi nadoknadio tu manjkavost u ljubavi. Svoj život još više odbacujem i umesto njega preuzimam nekakvu projekciju, a projekcija je bolest. Umesto da se bavim svojm životom, da uživam u tom jedinstvenom momentu i da od njega uradim ono najbolje što je moguće, ja projiciram na to bolest i postajem ta forma koju sam dobio u novom sadržaju. Jer, šta znači novi sadržaj? Idem od jednog lekara do drugog, od jednog terapeuta do drugog, imam pažnju sve okoline zbog svog novog sadržaja, svoje bolesti a zapravo, i ne želim da ozdravim.
Kako reagujete kada takvi pacijenti dođu kod vas?
Ono što je meni bitno u radu na poretku ljubavi, jeste polazak. Zato klijentu pokušavam da pomognem da mi kaže ono što mu u ovom životu predstavlja najveći žulj, što mu je najbolnije. Oni koji ne žele isceljenje u strahu su i pitaju se: „Šta kada se izlečim — gubim sve sadržaje, znači, moj život gubi smisao“? Neki od njih se naljute i odu glavom bez obzira, a drugi tu zastanu i zaista dođe do pomeranja nivoa svesti i isceljenja. Ni jedan rad u poretku ljubavi nije kraj nego uvek početak nečeg novog. Bitna je ta katarza i spoznaja, u datom trenutku.
Koliko takve odluke i izbori, ostati ili otići, utiču na naš životni put?
Mi imamo široku lepezu izbora i ništa za šta se odlučimo nije konačno ni apsolutno i ništa nije pogrešno. Uvek se odlučujemo za ono za šta smo u tom trenutku spremni, što nam je moguće. I to nam je upravo neophodno da bismo došli do nečega čega nismo svesni.
Da li je tako i u partnerstvu, kako biramo partnera?
Biramo, zaljubimo se, volimo partnera, nemoguće ga volimo i ta velika ljubav se često pertvari u svoju suprotnost — u ledenu mržnju. Zašto? Kako je moguće da najintezivnija ljubav postane sebi suprotnost? Upravo zbog nemogućnosti da sagledamo zbog čega smo zajedno. Partner koga smo izabrali u tom trenutku naše je najbolje ogledalo. Privukli smo ga zakonima rezonance, jer se duboko u nama krije nešto što mi ne možemo da vidimo, ali to nešto vidimo u partneru. Međutim, to je i ono što nam se u partneru ne sviđa. Tu nismo spremni, ni sposobni da vidimo da je to samo naša projekcija, ogledalo i naš zadatak. Ako dozvolimo da tako velika ljubav propadne, da je uništimo i da od nje nastane hladna mržnja, onda ćemo ući u sledeće partnerstvo koje će biti još gore. Zašto? Jer, duša je vrlo blagonaklona prema nama i daje nam lagane zadatke. Ponekad odmah dobijemo teži zadatak, ima i toga, ali to su izuzeci.
Vlado Ilić i Bert Hellinger
Koji je naš zadatak na početku novog doba?
Ako se svojim temama posvetimo na adekvatan način, one ne moraju da prerastu u bolest i duboko verujem da je to pravi putokaz novog doba. Da se ponovo vratimo porodici, ali na jedan novi, kvalitetniji način, da ne gubimo vreme na nebitnim stvarima koliko god nam se one činile blještavim, nego da više vremena provodimo u uživanju s nama dragim osobama…
