Warning: preg_match(): Compilation failed: invalid range in character class at offset 4 in /home/customer/www/alternativa.rs/public_html/wp-content/plugins/lightbox-plus/classes/shd.class.php on line 1384

Warning: preg_match_all(): Compilation failed: invalid range in character class at offset 4 in /home/customer/www/alternativa.rs/public_html/wp-content/plugins/lightbox-plus/classes/shd.class.php on line 700

Warning: Invalid argument supplied for foreach() in /home/customer/www/alternativa.rs/public_html/wp-content/plugins/lightbox-plus/classes/shd.class.php on line 707

Warning: preg_match_all(): Compilation failed: invalid range in character class at offset 4 in /home/customer/www/alternativa.rs/public_html/wp-content/plugins/lightbox-plus/classes/shd.class.php on line 700

Warning: Invalid argument supplied for foreach() in /home/customer/www/alternativa.rs/public_html/wp-content/plugins/lightbox-plus/classes/shd.class.php on line 707

Dr Dragica Jovanović (85), lekar-specijalista opšte prakse u penziji, uvek je bila bliska sa svojim pacijentima. Iskrenim odnosom otvarala je njihove duše dok ne bi ispričali svoju muku i patnju, a onda im je pomagala kao lekar.

Bila je četvrto dete u porodici. Otac Milan svršeni francuski đak, deda Mihailo poznati gvožđarski trgovac na Balkanu. Htela je da bude advokat, verovala je da u svakom čoveku postoji dobrota, u svakom srcu postoji jedno zrno bisera. Iskrenost i danas smatra najvećom vrlinom. Čitala je puno, uzor su joj bili Viktor Igo, Lav Tolstoj, omiljeni pisac Henrik Sjenkijević, Nabokov… Mladalačkim očima punim života posmatrala je kako radi palanački lekar koji je lečio njenog oca od tuberkuloze, od njega je dobila prvu pohvalu „da će biti dobar lekar“.
— Bila sam jako nemirna, nestalna, volela sam da pevam i da igram, ali i pored toga, shvatila sam da je medicina nešto što me jako interesuje. Bilo je to nešto živo kroz šta sam ulazila u život.
Od prvog radnog mesta u Podujevo, preko rada u Kotoru, Velikoj Plani, Banatskom Novom Selu, Pančevu, do Beograda i daleke Libije gde je radila kao lekar u penziji, ljudske tajne i čudne ljudske sudbine slagale su se u njenoj duši poput tereta.

Čudni putevi ljubavi

Davne 1948. godine kao odličan đak gimnazije u Smederevskoj Palanci, dobila je stipendiju i upisala Medicinski fakultet u Beogradu. Bilo je teško vreme, hvatali su beleške jer nije bilo knjiga, gurali se po amfiteatru, padali u nesvest od gladi, ali profesori su bili sjajni ljudi, francuski đaci, od njih su učili dobru medicinu. Po zvršetku studija stažirala je godinu dana na klinikama, učila i ginekologiju i malu hirurgiju, išla na sudsku medicinu da bi savladala obdukcije…
Starijeg kolegu Dragana Jovanovića, „lepog kao Bog, visokog, sa zelenim očima“ zaštitnički nastrojenog prema njoj, upoznala ja na stažu iz hirurgije. Čudni putevi ljubavi razdvajaju ih, ona odlazi u Podujevo, njega služba vodi u Despotovac, pa opet povezuju u neobičnom trenutku…
— Jednog dana u dispanzeru u Podujevu ulazi pacijent, Šiptar, vadi papir iz džepa i kaže: -Donosim poruku od doktora lepog kao slika, tako ti Boga, napiši mu poruku i nemoj da ga zafrkavaš, mnogo dobar doktor. Otvorim pismo i vidim Draganovu poruku u kojoj objašnjava da je to njegov pacijent i da se izvinjava što piše na ovaj način. Napisala sam odgovor.
Slučajan susret ispred hotela Moskva u Beogradu, nekoliko godina kasnije, uz nezaobilaznu limunadu ohrabriće Dragana da zaprosi Dragicu i da se „mlada doktora doterana po poslednjoj modi“ napokon izjasni i kaže sudbonosno „da“.
— Život sa Draganom je bio najlepši na svetu. Svuda gde smo radili bili smo svima simpatični jer smo bili uporni ljudi. Ljubav nezamislivo lepa je bila to. Jednom dušom smo disali, veselili se i radovali. Nikada nije bio ljubomora, nisam ni ja. Samo jednom smo se u toku zajedničkog života posvađali. Bio je duša od čoveka, ponekad ne verujem da sam bila toliko srećna. Kada nađete u životu pravu ljubav i nekoga ko će sve da razume kao vi, onda je to prava stvar. Nažalost, Dragan je umro pre 30 godina i toliko dugo sam sama.

U koštac sa nevoljama

Vođena poznatom rečenicom Notnagela: „Samo dobar čovek može biti dobar lekar“, Dragica je kao lekar ceo radni vek provela savesno i odgovorno obavljajući svoj posao, na dobrobit svih ljudi i svoje profesije.
— Imate samo deset prstiju i slušalice, nije bilo laboratorije. Morate na početku da znate dijagnozu. Ako ste dobar lekar nema dvoumljenja, to, to i to dovodi do toga, u svojoj glavi napravite rekapitulaciju i donesete odluku. Važno je imati znanje, intuiciju, upornost, dobru anamnezu, poznavanje infektivnih bolesti… U radu sam koristila ličnu inteligenciju i nikada nisam pogrešila.
Rad u maloj sredini stvorio je od nje jaku, čvrstu, duhovno otpornu osobu koja je svojim znanjem kao i čulnim i vančulnim doživljajima svedočila o kvalitetu rada, visokoj etici i posvećenosti lekara svojoj profesiji. U svojoj doktorskoj torbi uvek je imala ad hok labarotoriju za određivanje sedimentacije, leukocita kod ozbiljnijih oboljenja, u slučaju napada slepog creva, alkohol, neizbežna rukavicu za porađanje…
— Dok sam radila u Podujevu vladao je pegavi tifus. Niko nije verovao da je to istina, mislilu da sam samo mlada, zgodna guska. Nikad se nisam uplašila, ni kad sam radila sa Albancima, ni kad su nas juruli vukovi dok sma jahala na konju od sela do sela… Još dok sam studirala medicinu znala sam da ću morati da se uhvatim u koštac sa bilo kakvom nevoljom.

Političari kao pacijenti

Bila je prva i jedina žena lekar, obducent za sudsku medicinu koji je boravio, u nekoliko navrata od po 15 – 20 dana, na Kosovu 80- tih, u vreme revolucije. Poslednje radno mesto, pred odlazak u penziju, bio je Zavod za zdravstvenu zaštitu organa unutrašnjih poslova u Durmitorskoj ulici u Beogradu.
I pre rada u ovoj ustanovi, odlazila je u zatvor kod onih koji su čekali suđenje i bili samo u pritvoru, ali nije imala strah da uđe sama, bez pratnje policije, i u ćeliju zatvorenika osuđenog na smrt. Doživljavala je da se ubica na kraju rasplače posle razgovora sa njom.
— Uvek ćete naći neko „zašto“ u čoveku. Ne radi se ovde o patološkom tipu čoveka, psihijatrijskom bolesniku, nego o čoveku koga nešto duboko potresa, neka lična drama. Ako bi me neko zatvorio i ja bih ceo dan plakala. Posle takvih iskustava ne mogu da prihvatim da danas pojedini lekari ne kažu ni „dobar dan“ kada uđete u ordinaciju, prepisuju lekove bez pregleda ili stave slušalice i pričaju sa medicinskom sestrom dok vas pregledaju…
Kao načelnik Zavoda za zdravstvenu zaštitu organa unutrašnjih poslova lečila je sve visoke političke funkcionere bivše Jugoslavije, diplomate na službi u Beogradu… Petra i Ivana Stambolića, Kiru Gligorova, Prof. dr Isidora Papu, premijerku Šri Lanke Sirimavo Bandaranaike, upoznala Indiru Gandi… Na Titovoj sahrani 8. maja 1980. godine bila je glavni lekar i najspremnija da sa svojom zdravstvenom službom pruži prvu pomoć prisutnim diplomatama. Bila je na deset metara od najvećih državnika sveta, ukupno 209 delegacija iz 127 zemalja bilo je tog dana u Beogradu.

Nikog nisam slagala

Dragica Jovanović

Dragica Jovanović

Kao penzionisani lekar u okviru medicinske pomoći 1986 godine, odlazi u Libiju, u grad El Žilj, na zapad zemlje, uz samu granicu sa Tunisom. Ostaje dve godine a arapski jezik uči, čak i da piše, već posle šest meseci. Seća se najlepšeg pekarskog hleba koji je jela u životu, uvoznih sireva, mleka u prahu, italijanskog paradajza, posete Gadafija, čitavog konglomerata ljudi…
Da ima ljudi koji se i nje sećaju, najbolje govori sledeće. I dan danas kada se pojavi u Domu zdravlja u Durmitorskoj ulici, obavezno se neko od pacijenata oduševi što je vidi. Po čemu je bila poseban lekar?
— Pacijenti su mi verovali i bili sigurni u moju dijagnozu i lečenje. Nikoga nikada nisam slagala. Sestra koja je sa mnom radila znala je da nije bilo lako. Pacijenti su bili prvoborci koji nisu imali pola stopala, ili jedno oko, drhtali su dok sede. Jednoj sestri se dogodilo da nije pomogla jednom takvom pacijentu u toku pregleda i kada je on izašao rekla sam joj: — Sa mnom više ne možete da radite, gotovo je.
I da budete lekar, opet, ne možete više radite sa mnom. Ljudski je da skidate pacijenta, to je posao medicinske sestre.
Takva je bila u radu dr Dragica Jovanović, čvrsta, nepokolebljiva, časna, poštena, odana lekarskom pozivu i vezana Hipokratovom zakletvom za sudbine svojih pacijenata.
— Danas bi mladi doktori trebalo da se drže Hipokratove zakletve — to je ekstrakt pravog, čistog lekarskog poziva. Čovek mora da da sebe celog profesiji, ne može da se ponizi i poželi nešto lično za sebe.

Poslednjih godina Dragica piše priče i objavljuje ih. Sve one su nastale iz unutrašnje potrebe lekara–svedoka da „oslobodi“ svoju dušu tereta ljudskih sudbina, koje su ga pritiskale i tražile da budu sačuvane od zaborava. Prva knjiga njenih priča nosi naziv Sasvim (ne)obične priče, u pripremi je i druga zbirka.