„Brod je najsigurniji kada je u luci. Ali brodovi nisu napravljeni da bi stajali u luci”, glasi čuvena i često korišćenja rečenica omiljenog pisca svih generacija, Paola Koelja. Brodovi se prave za otvorena mora i okeane, za seču visokih talasa, za prkošenje olujama. Šta, za svakoga od nas, predstavlja luka? To je, svakako, zona komfora, naša ušuškana životna pozicija, naša rutina, naša prividno sigurna teritorija. Bezbedno gnezdo iz koga nam se ne izlazi, jer se plašimo nepoznatog.
Uslov za razvoj
Dobre navike i korisne stvari svakako ne treba menjati, ali se one ne smatraju za svojstva zone komfora. U istu spadaju navike koje uporno ponavljamo a koje nam škode, kao i stvari zbog kojih smo nezadovoljni, zbog kojih se osećamo zakočeno. Mnogi se grčevito drže poznatih puteva, čak i kada se svakodnevno sapliću o iste prepreke. To je zato što im se prepreke, na nekim drugim putevima, čine nepremostivima. Biraju se prečice, iako nijedna od njih ne vodi ka vrhu.
Najjednostavnije rešenje, u većini slučajeva, nije i ono najbolje. Za takve izbore je odgovorno nepoverenje u sebe, strah od promene, prihvatanje i mirenje sa onim što se već ima, što već jeste. Da bi neko iskoračio iz zone komfora, potrebno je da stisne zube i suoči se sa strahom. Stupanje na nove i nepoznate teritorije svakako može da donese neprijatnost, ali je dobit višestruko veća. Izlaženje iz zone komfora garantuje lični razvoj, zahvaljujući stečenim iskustvima i ostvarenim uspesima. Jedna pobeda vodi ka drugoj pobedi, jedan savladan strah donosi lakše upuštanje u novi rizik. Put do dugoročnog uspeha sastoji se iz grešaka i pokušaja, iz prihvatanja neizvesnosti i mogućnosti gubitka. Sve što se čini van sigurne zone donosi sigurne pomake, u vidu naučenih lekcija. Napuštanje zone komfora otvara nove vidike, donosi nove avanture, garantuje nove spoznaje. Odbacuje se staro, usvaja se novo.
U tamnici rutine
Životne promene su neminovne, najbolje je kada ih sami pokrenemo, kada ih preduhitrimo. U protivnom rizikujemo da se, u nekom trenutku kada ne budemo spremni, nađemo na vetrometini, na brisanom prostoru. A sve i ako nas ne snađe nikakvo nenajavljeno iskušenje, postoji mogućnost da postanemo taoci rutine, da se zarobimo u carstvu dosade, da večno ostanemo nezadovoljni, spori i prazni, nespremni za suočavanje sa neprijatnim osećanjima, za iznenađenja, za preuzimanje odgovornosti. Rizikujemo da nikada ne iskusimo testiranje sopstvenih snaga, čari suprotstavljanja inerciji, i pogled sa vrha, pogled pobednika. Obeshrabreni i umorni, propustićemo da uvidimo da bi naš najveći strah, u stvari, trebalo da bude onaj sveobuhvatni strah, strah od bespomoćnosti, od sumnje u sebe, od mirenja sa statičnošću.
