Potreba da se uvek bude u pravu je jedna od najsnažnijih ljudskih strasti. Kako bi sačuvali oreol savršene ispravnosti, ljudi pribegavaju agresiji i žrtvovanju drugih. Nisu fleksibilni i izražavaju se pravolinijski, tako što nepopustljivo nameću sopstveno mišljenje. Biti uvek u pravu je ratoborno uverenje, iza koga se krije slabost, nerealna slika o sebi i nedostatak samopouzdanja.
Dekor ispravnosti
Postoji mnogo ljudi koji tvrde da su uvek u pravu, ma o kojoj temi da se izjašnjavaju. I svi oni liče jedni na druge! Svi nameću sopstveno mišljenje kroz napad na sagovornika, kroz kritiku prema njegovom stavu, kroz zadavanje niskih udaraca. Imaju ružan običaj da traže slabosti u sagovornikovim rečima, da se fokusiraju na njegovu slabost. Oni nemaju za cilj da se postigne razumevanje, da se rasprava unapredi, već im je jedino važno da se potvrdi njihovo sopstveno mišljenje. Uvereni su da ne postoji bolje mišljenje od njihovog, rigidni su i zatvoreni. Često mešaju realnost sa sopstvenim zabludama, krojeći istinu onako, kako im odgovara. Žive u iskrivljenoj i preuveličanoj slici o sebi, u nerealnoj predstavi o sopstvenim vrednostima i upinjaju da unište sve dokaze koji bi ih ugrozili. Vatreno brane svoje stavove, kojih se drže čak i kada se suoče sa činjenicama koje ih osporavaju. Lako se uvrede ako se od njih zatraži da promene mišljenje o nekom problemu, ili temi. Tada odbijaju svaku mogućnost da njihovo mišljenje nije ispravno, iznoseći nove dokaze o tome da su savršeni. Osobe, koje uvek insistiraju na tome da su u pravu, u suštini pate od veoma krhkog samopouzdanja. Plaše se realnosti, plaše se sagledavanje sebe i sopstvenih mogućnosti. Veruju da se čovek ponižava ako prizna da je pogrešio, i zato to nikada ne čine. Time, na posredan način, priznaju da nemaju poverenja u sebe, i da se plaše kako će im se umanjiti važnost, u slučaju korekcije mišljenja.
Imperativ duhovnog razvoja
Situacije u kojima sami sebe korigujemo su nezamenljivi u razvoju naših ličnosti. Kada pokazujemo spremnost za priznavanje sopstvenih grešaka, otvaramo mogućnost da učimo i da odrastamo. Korisno je biti svestan svojih ograničenja, još više, izboriti se za pravo na grešku. To dovodi do lakšeg prihvatanja sebe, do izostanka potrebe da se drugi negiraju. Ako se greške lako priznaju, time se pojačava značaj i opravdanost postojećih stavova. Jer, oni više ne egzistiraju kao produkti ega, već kao izrazi promišljenosti. Menjanje stavova zahteva trud , a to je bolan proces. Nije lako priznati da je nešto, u šta smo verovali, bilo pogrešno. Međutim, još je teže živeti u zabludi, u odsustvu zdrave kritičnosti, i odbijanju mogućnosti da učimo i da se menjamo.
