Prirodno je, ljudski, i zdravo doživeti i izraziti osećanja. Ona su suština života, ona određuju naš emotivni kapital, a samim tim i intenzitet strasti, koju unosimo u sve što radimo. Kada ta strast izostane, javlja se ravnodušnost, odsustvo osećanja, izostanak reakcija, nezainteresovanost.
Porozni oklopi
Čini se da je ravnodušnost danas gotovo u modi. Kada se neko ponaša kao da ga ne dotične ono što se dešava u njemu, ili oko njega, odaje lažnu sliku unutrašnje snage, neuzdrmanosti i stava da je nezavisan, da je „iznad svega“. Mnogi pokušavaju da izbegnu emotivno uplitanje u određene situacije uz pomoć izgovora da su usredsređeni na neke aktivnosti, koje ih sprečavaju da odreaguju na odgovarajući način.
Ravnodušnost je neiskren, kukavički stav, iza koga se krije strah. Strah od bola, od prejakih osećanja, od gubitka, od priznavanja slabosti. Dešava se da ljudi stvore oklop oko sebe tvrdeći da su ravnodušni, oklop koji bi trebalo da ih zaštiti od povređenosti. Ispoljavanje osećanja nosi sa sobom velika iskušenja, a oni, koji se boje suočavanja sa tim iskušenjima, počinju da se prave da su ravnodušni. Ponašaju se kao da ih nije briga, kao da im nije stalo, kao da ih ništa ne boli.
Ravnodušnost, međutim, nije zaštita. Ona dovodi jedino do otupelosti, do potiskivanja. Potiskivane emocije ostaju da „dejstvuju“ u nama, one ne gube na svojoj jačini, već prouzrokuju razne neobjašnjive psihosomatske simptome. Često se potiskivanjem jedne emocije stvara plodno tlo za rađanje druge emocije. Kada reagujemo u skladu sa onim kako se osećamo, brže ćemo da „svarimo“ problem, on će brzo prestati da nas muči.
Bezbedna zona
Mnogi veruju da je sramno ili opasno pokazati ranjivost i zato beže u ravnodušnost, verujući da se tamo nalaze u bezbednoj zoni. Ravnodušna osoba se, bežeći u prividnu sigurnost lišenu osećanja, odriče uvida u svoj unutrašnji svet. Vremenom postaje nespremna za razlikovanje dobra od zla, radosti od tuge, i počinje da pati od odsutnosti volje.
Ranodušnost je oblik lenjosti, a lenjost je jedan od dokaza da nema ljubavi, da nema emotivnog ulaganja. Ravnodušnost ponižava ljudsko biće, ona je nečasna, ona je poput slepila. Uvredljiva je kako za osobu koja od iste pati, tako i za osobu prema kojoj se ispoljava.
Ravnodušnost nije podsticajna ni plodna, ona je suprotnost brižnosti, humanosti, ljubavi. Čovečnost se ogleda u suočavanju i prihvatanju svega što nama, ili ljudima oko nas, život donosi, ma koliko nas to bolelo i ukazivalo na to koliko smo ranjivi.
