Warning: preg_match(): Compilation failed: invalid range in character class at offset 4 in /home/customer/www/alternativa.rs/public_html/wp-content/plugins/lightbox-plus/classes/shd.class.php on line 1384

Warning: preg_match_all(): Compilation failed: invalid range in character class at offset 4 in /home/customer/www/alternativa.rs/public_html/wp-content/plugins/lightbox-plus/classes/shd.class.php on line 700

Warning: Invalid argument supplied for foreach() in /home/customer/www/alternativa.rs/public_html/wp-content/plugins/lightbox-plus/classes/shd.class.php on line 707

Warning: preg_match_all(): Compilation failed: invalid range in character class at offset 4 in /home/customer/www/alternativa.rs/public_html/wp-content/plugins/lightbox-plus/classes/shd.class.php on line 700

Warning: Invalid argument supplied for foreach() in /home/customer/www/alternativa.rs/public_html/wp-content/plugins/lightbox-plus/classes/shd.class.php on line 707

Da ste pitali većinu stručnjaka za razvoj u 2000. godini da navedu faktore za koje misle da bi najviše ugrozili njihove napore da smanje siromaštvo u svetu, malo je verovatno da bi spomenuli radikalan skok u ceni osnovnih poljoprivrednih proizvoda i hrane napravljene od njih, i od kojih opstanak siromašnih zavisi. Do 2006. cene pšenice, pirinča, kukuruza i soje su počele naglo da rastu na svetskom tržištu. U Egiptu, cena hleba se duplirala za samo nekoliko meseci, i prema nekim izveštajima, potrošačka korpa za siromašne je poskupela za 40%. Usled ovoga, u 30 zemalja koje su najviše pogođene, od Etiopije do Uzbekistana došlo je do nemira. Cene hrane su dostigle vrhunac 2008. ali su opet počele da rastu, skoro istom brzinom, u 2010. i 2011. a rastuća cena hleba je bila jedan od okidača arapskog proleća.

Zašto su mnogi stručnjaci bili nespremni? Jedan od razloga je to što su mislili da je formula za rešavanje problema siromaštva u svetu pronađena. Sve što je bilo potrebno je da se primeni, a ova odlučnost je več postojala u mnogim internacionalnim institucijama i organizacijama posvećenim eliminaciji gladi u svetu. Kao što je Dejvid Rif napisao, „Koncenzus u razvijenom svetu je bio da 21. vek označava kraj ekstremnom siromaštvu i gladi.“ Prekor gladi izaziva ovaj koncenzus, i prikazuje ga u pravom svetlu — ideologija koja pojednostavljuje uzroke ekstremnog siromaštva i sistematski potcenjuje težinu eliminisanja istog.

Rifov uvid da je koncenzus o razvoju ideološki u prirodi je ključan za razumevanje mana o trenutnom stavu o gladi. Pokret protiv globalnog siromaštva misli da je iznad političkih podela, ali ipak zahteva duboke promene u svetskom poretku. Neki u tom pokretu žele da izoluju hranu od globalnog tržišta, drugi favorizuju „filantrokapitalizam“ — utopijsku varijaciju postojećeg ekonomskog sistema. Ali sve verzije trenutnog koncenzusa o gladi imaju nešto zajedničko, promovišu radikalan politički program ali odbijaju da misle politički o granicama toga što mogu da postignu.

Hronična neuhranjenost i glad se ne mogu razumeti, a kamoli sprečiti, ako nisu povezani sa stvarnošću. Razmislite o ulozi rata. Kako Rif piše, „Iako ima gladi u vreme mira, postojalo je tek par ratova bez gladi.“ Negde između 50 i 72 miliona ljudi je umrlo u toku drugog svetskog rata. Oko 20 miliona je umrlo od gladi, od kojih je polovina iz Sovjetskog Saveza. Glad u Grčkoj, u periodu od 1941-42, od koje je umrlo 300.000 ljudi od populacije manje od 7.5 miliona je rezultat pljačke sprovedene od strane Nemačke i Britanske pomorske blokade. Pogoršana usled zime, poslednja glad u Evropi u drugom svetskom ratu se dogodila u delovima Holandije pod Nemačkom okupacijom od 1944-45.

Ako idemo još u prošlost, velika Irska glad, 1845-50, i velika Bengalska glad, 1943-44, su izazvane od strane vlasti. Glad u Sovjetskom Savezu za vreme Lenjina, 1920-22, se desila usled građanskog rata, ali glad u Ukrajini, 1932-33, je bila posledica Staljinove politike kolektivizacije. Glad u Kini u periodu 1958-62 je kako ju je Rif opisao „verovatno najsmrtonosniji događaj u istoriji“, izazvana Maovom katastrofalnom žurbom za industrijalizacijom. Rif je rekao, „Ako se drugi deo 19. veka može videti kao period imperijalističke gladi, 20. vek se može videti kao doba socijalističke gladi.“

Sve ove gladi su bile rezultat pokazivanja moći. Nijedna od njih nije bila posledica jaza između proizvodnje hrane i rasta populacije kao što u svojim teorijama govori Maltus. Ipak, sveštenik-ekonomista, čija predviđanja se nisu ostvarila usled ogromnog povećanja proizvodnje u poljoprivredi u poslednjih par decenija, će se možda ostvariti u budućnosti. „Da bi se izbegla glad koja se stalno pojavljuje u svetu sa 7 milijardi ljudi, a povećaće se za dve milijarde do 2050. i možda još milijardu dve decenije posle toga, proizvodnja hrane će morati da se povećava neprestano.“, rekao je Rif.

Deca Afrike

Deca Afrike

Ključ preventive gladi nije tehnologija, već pristup hrani koji može biti obezbeđen putem pristojne i efikasne vladavine. To je poruka ekonomiste i dobitnika Nobelove nagrade Amartije Sen, čiji je rad imao formativan efekat na stavove o razvitku. Sen je rekla, „Glad se lako sprečava, ako postoji ozbiljan trud u sprečavanju, a demokratska vlada, koja se suočava sa izborima i kritikom opozicije, i nezavisnih medija, ne može a da se ne trudi.“ Kao dokaz za ovo koristi Indiju, koja nije imala epidemiju gladi od kraja britanske vladavine. Ako je demokratija ono što je potrebno, glad neće biti lako sprečena. Sen je objavila svoju deklaraciju 1999. u vreme ispunjeno trijumfom demokratije. Danas cela slika izgleda drugačije. Da li postoji iko – osim zaluđenih liberala koji zagovaraju intervencije – veruje u funkcionalnu demokratiju u Siriji i Libiji u skorijoj ili daljoj budućnosti? I da li je tačno da samo demokratija može da spreči glad? Ne morate biti nekritičan posmatrač post-maoističkog režima u kini da biste shvatili da ima najveći i najbrži pad ekstremnog siromaštva u istoriji. Najveća prepreka u sprečavanju gladi su neuspešne države, a ne nedostatak demokratije.

Poraz gladi je stvar politike koliko i proizvodnja hrane, ako ne i više — i politika gladi nije toliko jednostavna. Koliko god da postoje ratovi, civilni konflikti i nestabilne države, biće i gladi, nekada hronične, nekada ekstremne. Ali nijedan zvaničnik neće priznati ovu činjenicu. Ali u vladajućoj kulturi u agencijama za razvoj, koju je Rif dobro opisao, realno razmišljanje se smatra svetogrđem protiv čovečanstva:
„Mora da postoji nešto skoro bogohulno u poricanju da svi problemi čovečanstva i ljudi mogu biti radikalno promenjeni i da se patnja može završiti. I po definiciji, u progresivnom pripovedanju, dobro trijumfuje nad zlom. U ovom univerzumu, više emotivnom nego moralnom u pravom smislu, onima na strani dobra stav je da ne preispituju tvrdnje da se svet iznova gradi, tvrdnje koje plasiraju velike vlade na zapadu i predstavnici humanitarnih agencija.“

Od 1992. do 2004. Rif je radio kao dopisnik iz nekih od najopasnijih regiona u konfliktu – Balkan, Ruanda, Kongo, Izrael – Palestina, Avganistan i Irak. Tokom tog perioda, postao je zainteresovan za „humanitarnu“ stranu konflikta, provodeći vreme u izbegličkim kampovima i sa osobljem UN-a. Danas je ubeđen da je „doba humanitarnih ratova“ prošlo i u pravu je. Ideja humanitarnog ratovanja je kompromitovana mutnim smenama vlasti, a najkrvaviji konflikti se dešavaju u oblastima gde UN i druge međunarodne agencije nemaju mnogo uticaja, kao što su Sirija i Irak. Pitanje je da li će ambiciozan cilj ovog pokreta za razvoj – kao što je iskorenjivanje gladi za deceniju – možda imati isto tako kratkotrajan rezultat.

Rif ne daje konačan odgovor na ovo pitanje, ali njegova analiza je neprocenjiva ispravka nerealnog razmišljanja o gladi. Kritika ideologije koja je obuzela mnoge međunarodne institucije. Ponovan prilaz gladi je odličan rad i primer političke svesti.

Rif citira rad Kormaka O’Grejdi. Njegovih pet eseja se bave nekim od najstrašnijih pojava gladi, na naučni i veoma detaljan način. U prvom od njih se diskutuje o „najcrnjoj tajni gladi, tabu temi“ – kanibalizmu. „Strahote uzrokovane usled gladi uključuju napuštanje dece, dobrovoljno porobljavanje, prostituciju i razaranje komšijskih i odnosa u zajednici. Ali verovatno najveća strahota od svih je biti žrtva kanibalizma ili još gore, učiniti tako nešto.” Ne govori se o ritualnom kanibalizmu, već o kanibalizmu u toku epidemije gladi. Ne postoji samo kanibalizam radi preživljavanja, kada se konzumiraju tela preminulih – što se događa tokom ekstremnih situacija. Postoji i ono što on zove „ubistveni kanibalizam“, ili ubijanje ljudi radi hrane. Na ruskom, postoje različiti izrazi za ubijanje ljudi radi kanibalizma i konzumiranje ljudskih leševa. U Sečuanu u Kini 1936. je prema nekim istoričarima, ljudsko meso prodavano po različitoj ceni u zavisnosti od toga da li dolazi od leša ili nekog nedavno ubijenog, koje je bilo skuplje.

Iako kanibalizam čini samo delić smrti u moru umrlih od gladi, i dalje ostaje predmet straha i fascinacije zato što pokazuje koliko su veze među ljudima slabe u ekstemnim situacijama. Ipak, mnoge gladi nisu vodile do kanibalizma. O’Grejdi citira studiju koja pretpostavlja da je u gladi u Sovjetskom savezu od 1920-22 kanibalizam bio povezivan sa atmosferom očaja i okrutnosti koja nije postojala u gladi u Biafranu kasnih šezdesetih i sahelskom sušom od 1972-73. Ne postoje dokazi o kanibalizmu u toku Velike Bengalske gladi, koja se smatra važnim detaljom u najdužem eseju u knjizi. Pored odbacivanja kulturalnih objašnjenja koja prizivaju ideju divljaštva, on ne pokušava da objasni zašto u toku nekih gladi ima kanibalizma. Ne postoji prosto objašnjenje.

U pretposlednjem eseju u knjizi „Veliki skok u Veliku glad“, O’Grejdi razmatra najveću zabeleženu glad u istoriji, koja se dogodila u Kini kao posledica Velikog Skoka Napred, „bezobzirne i loše zamišljene kampanje koja je za cilj imala ubrzanje ekonomskog razvoja.“ On opisuje neizbežnu katastrofu, koja je dovela do masovnog kanibalizma u zemlji opisivanoj od strane njenih vođa kao „raj na zemlji“, koja je „van svake lige.“ On kritički posmatra nedavne radove o gladi, posebno pionirsku studiju „Maova velika glad“, Frenka Dikotera, i opisuje je kao veoma „politizovanu“. Ali O’Grejdi priznaje da je to bila katastrofa čija razmera je bila sakrivena i ignorisana decenijama. Kada dođe do nedostatka hrane usled politike, i kada se to prikrije, osuda se ne može izbeći. Usled ovih okolnosti akademska neutralnost je nemoguća – i prema mom stavu, nepoželjna.

Na kraju dela „Jesti ljude je pogrešno…“ autor piše:
„Eliminisanje gladi nije tako jednostavno kao što reklamne agencije, koje određene ne vladine organizacije angažuju, kažu. U prošlosti neke agencije za razvoj su imale tendenciju, razumljivu i dobronamernu, da preuveličavaju rizike i razmere gladi, danas rizikuju pravljenje iste greške, preuveličavanjem beneficija strane pomoći i pretvaranjem da je iskorenjavanje gladi lako. NVO imaju veliku prednost zato što su uglavnom ne-korumpirane i imaju mnogo iskustva. Ali njihov trud je ograničen interesima, politikom, geografskim položajem, neznanjem, siromaštvom, cinizmom i lažnim analizama.“

Međutim, može se otići korak dalje. Izbacivanje politike iz jednačine je bila velika slabost dominantnog koncenzusa o gladi. Osnovna pretpostavka je da je istrebljivanje gladi cilj oko kog se svi mogu dogovoriti. Ali vlade i oni nad kojima se vlada imaju drugačije prioritete i tu dolazi do političkih odluka. Ti izbori ne mogu biti doneti od strane humanitarnih agencija, koliko god da su dobro finansirane ili opredeljene.

Formulisana rešenja za sprečavanje i istrebljivanje gladi – više pomoći, bolji programi za razvoj – su kao veličanstvene teorije o ljudskim pravima koje svi krše ovih dana; ideologije koje lepo zvuče koje skrivaju i poriču stvarnost ljudskog konflikta. Kad god se to desi, možete se kladiti da će stručnjaci za razvoj biti iznenađeni, baš kao što su bili iznenađeni izbijanjem nereda u vezi hleba koji su se desili pre par godina.