Nisam verovala u sudbinsku ljubav, najmanje ne u morsku. Nasmejala bih se uvek kada čujem priče „more, sunce, plaže, ljubav“ i… do septembra svemu dođe kraj. Ili ona „moraš da sretneš srodnu dušu da bi bila celovita“. Zar već nisam, pitam se ja? A to što sam ambiciozna, energična i uporna dok ne dođem do cilja, zar to nije i više od jedne ja. Marijana i po!
Ne, meni se neće dogoditi ta sudbine, ta duše, ta morske ljubavi. Idem ne more, nije bitno gde, samo dobar provod, odmor i… nema traženja momaka! Samo najbolja drugarica i ja. Obećanje zalivamo koka kolom i osmehom sestrinstva onih sa 26.
Nema autobusa, idemo avionom. Hrvatska otpada, skupa je, Crna Gora – bile smo sto puta, Turska sa Sulejmanom i njegovim ženama – nedopustiva, a, možda Grčka? Rodos ima aerodrom ali je skup, Mikonos, Santorini… odjednom iskoči „Krf, najzelenije ostrvo Grčke, zvuk mora i zvuk života, ima aerodrom i nije skup“… Gotovo, odluka je pala, letimo na Krf!
On dolazi u Beograd!
Leto 2011. godine počinje, letimo, sve isplanirano… Ljudi planiraju a Bog se smeje!
Četvrti morski dan a već nema beogradskog obećanja. Momci su tu. Obara me osmeh, iskren pogled njegovih očiju… on je taj – Marios Korakianitis! Svaki naredni dan poseban i lep, na plaži, u gradu, Marios i ja izdvojeni, sami u ljubavi… prvi, drugi… šesti dan i opet, natrag u Beograd. Isto veče zove i pričamo, a onda naredno i naredno i naredno… Dobro, sveže je još, mislim, a opet čekam novi dan i njegov glas.
I sve tako, iz dana u dan. Dođe i septembar a ljubav traje. Odjednom vest: -Kupujem kartu, dolazim u Beograd u oktobru. Mama zna ali tata… kako mu reći? Nemam izbora, izgovaram: – Odoh na aerodrom, dečko mi dolazi iz Grče. Biće kod nas narednih dana! A muče me misli, strog je, šta ako „zgromi Mariosa“? Učim lekciju – očevi štite svoje ćerke, ali su i „vitezovi mekog srca“ kada su one u pitanju. Konačno stižemo. Prolazi grčki šarm. Osmehom, iskrenošću i lepim manirima Marios je očarao oca i on shvata koliko je divna osoba.
On je pravi
Moj život postaje doživljeni san. Marios ostaje deset dana, putujemo svuda po Srbiji i uživamo. Za njihov Božić odlazim na Krf , provodim skoro mesec dana i zaljubljujem se konačno i potpuno u ostrvo, more, šume, mirise, njegovu istoriju… Tog decembra shvatam „ovaj čovek ume da voli – on je pravi“. To je osećaj koji struji kroz telo i donosi misao: Bože, kada će me zaprositi, uopšte, da li će me uskoro zaprositi?!
Vreme prolazi u našim posetama, Beograd- Krf pa potom Krf – Beograd. I sve tako do mog rođendana 22. avgusta 2012. godine. A onda velika žurku na Krfu… društvo, muzika, smeh, veče prepuno strasti. Umorna ali srećna želim da utonem u san, a onda… magični trenutak, poput bljeska…
Priželjkivala sam da me Marios zaprosi, planirala do detalja gde ću ga odvesti i koji prsten izabrati, i kako ću… a kada je klekao u pola tri ujutro, izvadio prsten i zaprosio me, imala sam hrabrosti da se nasmejem, a onda sam briznula u plač… tresla sam se celim telom, u magiji očekivanog i neočekivanog. Dva dana kasnije već smo bili u Beogradu i pripremali svadbu veka.
Moja velika mrsna svadba
Venčali smo se u februaru 2013. u opštini u Beogradu i pokrenuli papire za Mariosov boravak u Srbiji, a glamurozno venčanje planirali za 14. septembar 2013. u restoranu „Đurđevdan“ nadomak Beograda. Nezaboravno slavlje, dve zastave, dve muzike, neizbežni bazukista i grčki sirtaki, pa lomljenje tanjira. Scene iz filma Moja velika mrsna pravoslavna svadba ispred mojih očiju! Preko 30 Grka pleše uz povike „opa, opa“ i „ela, ela“, rame uz rame sa mojim gostima.
U crkvi dva sveštenika na venčanju, naš i grčki, na glavi umesto krune venac stefana, od grčkog svadbenog cveća. Kažu, stefana je simbol kraljevstva. Zato nam i stoje sada uramljene iznad kreveta, da bi čuvale naše novo kraljevstvo, dom i porodicu.
Posle sati i sati razgovora o životu i pravljenja liste „za“ i „protiv“, Srbija ili Grčka, odlučili smo da živimo u Beogradu. Nije bilo lako ostaviti Grčku, svoj grad, porodicu, prijatelje, posao ali Marios je Sve za ljubav upornošću, inicijativom i konkretnim postupcima pretvorio u Ljubav je sve.
I pored toga, ne voli naš sir i veliča grčku fetu, ne gleda tv program jer ga užasava, ne odustaje od grčkog pravila, polako, polako i videćemo i nikako ne može da se navikne na činjenicu da puno volimo Grke i Grčku. Ponosan je što će se sin, ako ga budemo imali, zvati Andreas, kako i nalaže grčka tradicija, po očevom ocu. Elena će biti ime „mamine pametnice“, po mojoj majci, samo ako je budemo imali. Biće to deca jedne ljubavi rođene na ostrvu sa nadimkom „jonski smaragd“ na kome smo Marios i ja, poput Odiseja posle Trojanskog rata, završili svoje lutanje. Sada je red na vas…
