„Ja ne mogu ovde živeti u sreći kad ti niko ne zna ni dobro jutro reći“, stihovi su koje je ispevao vozač gradskog javnog prevoza iz Beograda, Milorad Zatezalo. Rođen je u Donjim Dubravama u Hrvatskoj, na tromeđi Korduna, Like i Gorskog Kotara, gde ljude zovu „ljudine“ kad prirodno nose dobrotu i veliko srce. Nikada se nije posvađao ni sa kim, ni poslovno ni privatno. Nije dozvolio da ga zrnce mržnje pogodi ni na ratištu, gde je proveo četiri godine. Veliko zrno dobrote koje su baka Milica, otac Milan i majka Đurđa posejali u detinjstvu sačuvalo ga je od granata i metaka. Tako je vaspitao i ćerke, Mariju, i Anu i sina Miloša, a i unuka Andreju koji je njegova najveća ljubav.
— Baka Milica glavni je „krivac“ što sam takav. Uvek mi je govorila: — Ne mrzi, svakom pomozi kome možeš pomoći, i prijatelju i neprijatelju. Ko tebe kamenom ti njega hlebom i kaži, „hvala ti što si mi to učino, ja tebi nikad neću“. Postidi ga jer će doći trenutak da će mu biti žao zato što te je pogodio kamenom. Otac je voleo da kaže: — Voli čoveka, voli svoga, budi čovek.
Dobar dan
Kao vozač gradskog prevoznika Banbus iz Obrenovca na autobuskoj liniji 52 u Beogradu, svakog dana, na svakoj stanici, svakom putniku kaže: — Dobar dan! Tako pet godina, iz dana u dan.
– Reakcije su na početku bile vrlo čudne… ljudi su me stavljali u ludnicu, i u bolnicu, mislili su da je u pitanju „skrivena kamera“, da glumim ili radim neku anketu sa njima. Iz krajeva sam gde je normalno da se kaže, Dobar dan kada neko ulazi u prostoriju gde ti radiš. Meni je autobus kao moja kuća, samo je ovo pokretna kuća.
Građani Ceraka pisali su peticiju gradonačelniku Beogara i gradskoj upravi da ostane vozač na liniji 52 na kojoj u toku jedne smene preveze oko 700-800 ljudi. Stalnih putnika ima sve više i više, a Milorad zna da ima i onih koji propuste nekoliko autobusa da bi putovali s njim do kuće. Kažu : – Eno ga naš vozač.
– Volim ljude, svoj posao, volim da radim. Vaspitan sam kao Jugosloven, hrvatskog roda i srpskog naroda, jer sam rođen u Hrvatskoj a poreklom sam Srbin. Nikada ne bih mogao da vozim autobus da nemam razumevanje za putnika. Kada stojim na semaforu i vidim da neko hoće da uđe, ja mu otvorim vrata. Ako me neko kazni zato što sam pomogao čoveku, neka me kazni. Mi smo u službi putnika, zašto da mu ode autobus „ispred nosa“ kad mu se može pomoći. Često čujem u autobusu komentar: — Konačno će neko da nas vozi kao ljude.
Širi dobrotu!
One koju uđu u njegov autobus namrgođeni Milorad dočeka sa osmehom, pa se „kao prepadne“ od njih i kaže da ne može da vozi više. Kroz priču uspe da ih oraspoloži… Ipak, pamti i loša iskustva u radu.
— Sećam se gospodina koji je jednog dan ušao u autobus sa prijateljicom koja se stalno vozi sa samnom. Poželeo sam im, kao i uvek, dobro jutro. Gospodin je burno reagovao, prišao mi je, pesnicom udario u kontrolnu tablu i rekao: — Ovo je Srbija, kakvo dobro jutro! Vrati se tamo odakle si došao i tamo prodaj kulturu! Na moje pitanje odakle zna odakle sam došao odgovorio je: — Znam iz Austro–Ugarske, tamo se kaže, dobro jutro. Naišao je na burno negodovanje gospođe i ljudi u autobusu, pa je na sledećoj stanici izašao pokunjen. Bio je gospodin samo po oblačenju.
Milorad Zatezalo je proglašen je za najljubaznijeg i najkulturnijeg vozača javnog gradskog prevoza na osnovu reakcije putnika koji su zvali medije. Upoređuju ga sa legendarnim saobraćajnim policajcem Jovanom Buljem koji je nekada poput baletana regulisao saobraćaj u Beogradu. Gostovao je na RTS-u u „Beogradskoj hronici“i „Jutarnjem programu“ i na Prvoj televiziji. Posle toga je usledio poziv od agencije koja zajedno s koka kolom realizuje projekat „Širi dobrotu“.
— Mislim da je sve poteklo od jedne gospođe koja bila putnica na mojoj liniji s Ceraka, priča Milorad. — Ne znam kako je došla do stanice, ali u autobus je pokušala da uđe sama sa dve velike torbe. Uneo sam ih umesto nje i stavio pored sebe, a ona se udobno smestila jer je išla do poslednje stanice na Zelenom vencu. Put je nastavljala u pravcu aerodroma pa sam na Zelenom vencu zamolio kolegu koji vozi na toj trasi autobus 72 da sačeka dok prenesem njene torbe i pomognem joj da pređe kod njega. Gospođa se prekrstila, izjavila da tako nešto nije doživela za 72 godine u Beogradu i rekla : — Neće se na ovome završiti, za vas će se znati.
