Tadeja Tabitha Bradaš je duhovna isceliteljka i učiteljica iz Slovenije, supruga i majka dečaka od 14 godine kome je sa četiri godina dijagnostikovan autizam. Duhovnu transformaciju dostigla je kroz dve bolesti koje su je dovele do buđenja i duboke svesnosti. Kroz ciklus „Radionica za žene koje žele više“, kako ih je sama nazvala, poziva sve žene u svet transformacije i uvida u sebe, u svoju žensku prirodu i u život.
Ne-dualizam u radu
Po čemu je vaš rad poseban ?
Morin Mardok dosta uravnoteženo radi sa muškim i ženskim principom, a ja idem još dalje. Na svesnom nivou držim oba principa prisutna i ulazim u stanje zbližavanja suprotnih strana, jer one su potrebne jedna drugoj. Samo tako se svet i naš život može vratiti u svoje normalno, integralno stanje. Muški i ženski princip ne razdvajam i ne postvaljam pitanje „ko je bolji, pametniji, snažniji ili emotivniji.“ Oba principa su u nama i međusobno se prepliću da bismo mogli živeti svoje pravo ja.
Zašto je to bitno?
Kada uđete na teritoriju razdvajanja i upoređivanja, otvarate zlo i sebi i muškarcima. Upoređujete nešto što se ne može uporediti. To je crvena nit koja ide kroz sve radionice, uz kabalistički nedualni pristup koji obuhvata sve što je u datom trenutku tu, ni zašta se ne kaže, „to sada nije važno.“ Da biste došli do svoje istine i do sebe takvi kakvi jeste, morate uključiti sve one delove koje ste sklanjali i negirali kroz život. Radionica vam pomaže da budete ono što jeste, a ne da se pretvarate u nešto što niste, recimo, u neko idealno ja ili ideju o sebi.
Da bi bila društveno prihvaćena, žena preuzima nametnute norme. Ako ima bore, višak kilograma, celulit… misli: „Nisam lepa.“
Na dubljem nivou to znači: „Nisam žena.“ Istina je da smo sve žene, bez obzira kako izgledamo. Sećam se da sam u životu prošla kroz nekoliko tih krugova, od tinejdžerskih godina kada sam išla sa puno šminke, preko faze gde mi je bilo potpuno svejedno kako izgledam i one u kojoj sam, opet, sebi govorila, „moram, moram,moram“, do ove poslednje u kojoj se uređujem za sebe.
Treba li žena da se takmiči sa muškarcem?
Ne, pa ni sa drugim ženama. U ženama i muškarcima uvek su prisutna oba principa, samo što ravnoteža ne znači da su oba na istom nivu. Ravnotaža znači da je ženski princip na svom mestu, u svom kapacitetu, a muški princip na svom mestu, u svom kapacitetu. Tada se oni nalaze u ravnoteži bez želje da neko dominira. Malo bih ja tu dodala – sposobnost da se dominira mora biti otvorena. Dominirati nad nekim po svaku cenu, znači neuravnoteženost. Međutim, mi moramo biti sposobni i da dominiramo i da se podredimo. Uravnotežena dominacija uvek poštuje drugu stranu koja se u trenutku tvoje dominacije podređuje. Bez nje nema ni tvoje dominacije. Ti dominiraš situacijom, odnosom, ali ne koristiš svesno to protiv druge strane koja se podređuje.
Energija „stampeda“
Šta je savremena žena najviše izgubila?
Žena je previše pod uticajem energije koja je gura prema cilju koji je neko nekada postavio, a niko više ne zna ko je to bio. Ona trči i ne razmišlja, „da li je ovo moja trka, je li ovo moj cilj?“ Previše žena se nalazi u ovoj energiji „stampeda“.
Može li žena da se zaustavi?
Da. Meni su bile potrebne dve bolesti, da bih prestala da trčim i zaustavim se. Za nekog drugog to može, isto, biti teška bolest, ili smrt nekog bližnjeg… Opet, dešava se da se žena razboli i da joj se desi sve najgore u životu, ali ona neće da popusti… nema recepta. Zato ženama kažem:“Dođite i suočite se sa sobom!“
Postoji određeni redosled, a to radimo na drugoj temi našeg ciklusa. Biti žena znači probati, ući u svoju trku, ali i prepoznati neki signal koji kaže:“Dobro, sad si ušla u trku, i šta onda?“… to je važan trenutak.
Devica Marija
Sa kim žena trči ovu trku?
Sa postavljenim društvenim, kolektivnim idealom „šta bi žena trebala da bude.“ Više je izvora tog ideala: jedan od njih je lik majke Device Marije koja je idealna žena. Ona nosi veliki deo ženske energije, ali je samo ideal. Njen lik poništava agresivni deo žene… ona je potpuno neagresivna, sve prihvata, sve radi, samo je mila i blaga, ne bori se za svoje mesto… potpuno je podređena. Žena taj lik ne može da postigne jer nije realan.
A žena ljubavnica?
Devica Marija nije ljubavnica. U njoj nema strasti. Kada se, na primer, na radionicama to postavi, ćerka vidi arhetipski lik Device Marije, a na drugoj strani vidi svoju majku koja nije to, u njoj dođe do konflikta i u nekom trenutku kaže:“Neću to.“ Ona toga nije svesna, ali onda u život krene sa otporom prema onom što joj je dato kroz telo i energiju.
Da li ovde dolazi do „skretanja“?
Kao devojka koja se razvija, ona traži nešto stabilno u svom životu. Pošto svet čini muški princip, ona se zakači za taj stub koji je stabilniji od ambivalentnosti između Device Marije i majke. Ovaj stub jeste čvrst, ali ona mora da da svoj ženski duh da bi se izborila za mesto gde, u stvari, ne pripada. I onda uleti u trku da bude dobar đak, dobra ćerka, da nađe dobar posao, dobrog muža, ima uzornu decu… Pošto nema uravnoteženu sliku o tome šta je život i gde je njeno mesto, jedino joj ostaje da se uhvati za ono što je najjače u našem društvu, a to je muški princip.
Otcepljena od sebe
Šta prvo pomislite kada čujete reč „žena“?
Da je to osoba koja je srećna i zadovoljna u svom telu, sa svojim emocijama, sposobnostima, talentima… na prvom mestu da je ONA – ONA. Kada se ujutro probudi, ode u kupatilo i pogleda u ogledalu, da nema teških, negativnih misli i emocija. Zašto? Jer je zadovoljna sobom i sa tim ko je ona.
Da li put je do takvog pogleda u ogledalu dug i težak?
Put je težak dok mu se suprostavljate.
Šta je to što tera na borbu?
Borba je dobra ona je deo života. To što se borite unutar vas, sigurno je, deo nečega. Ali lakše vam je da usmerite svoje mišljenje i pažnju na nekog drugog ko je spolja, i nad kojim, u stvari, nemate moć. Posle toga idete u ulogu žrtve koja je jako privlačna jer ne morate da preuzmete odgovornost za svoj život, ne morate da se angažujete… I tako, pre nego što ste upoznali bol i patnju, vi je već potiskujete ili negirate jer se plašite da nećete preživeti. Takva borba nema smisla.
Zbog toga je prvi korak dozvliti sebi da bol i patnja postoje i da bole. Pogrešno mišljenje je da vas ulazak u bol i patnju ostavlja usamljene, odvojene i otcepljene. Istina je suprotna. Kada sebi dozvolite bol i patnju, vi postajete više ljudski i povezani sa sobom, zemljom, kosmosom i životom. To je prava istina.
Spas u (ne)spašavanju
Kuda vodi unutrašnja otcepljenost?
Najdublja patnja je u istini da se stalno menjamo, ništa nije stalno, ograničeni smo ljudskim telom… mi ne prihvatamo osnovnu patnju tela da je duša uhvaćena u njemu… uz tu patnju dođe i bol i to je naše osnovno stanje. Mi se onda branimo, bežimo od patnje, ne priznajemo je i dođemo do mučenja… teško nam je jer to više nije zdrava, normalna patnja. Iz toga dolazi pokušaj da se spasimo… više pokušaja da se spasimo gura nas još više u to da se mučimo… sebe, druge ljude oko sebe, životinje, biljke…
U čemu je spas?
Spas je u tome da se više ne spašavamo.
Šta će se onda dogoditi?
Dogodiće se Bog, dogodiće se život, onaj koji je uvek uz nas, koji nas nikad ne napušta, koji je deo nas.
Radost življenja niko nam ne može oduzeti.
U ovom trenutku, najveća sreća za mene je da mogu biti srećna i kada sam tužna. Htela bih da pomognem celom svetu, ali shvatam da sam, s jedne strane, „premala“ za to, a s druge strane sam i „jako velika“ time što isceljujem sebe, isceljujem ceo svet. Međutim, ne mogu spašavati druge ljude ako oni to ne žele, njima je potrebno da prođu slično iskustvo. Mogu im jedino pomoći time što ću biti uz njih, dok prolaze kroz to iskustvo.
Zašto ne treba „spašavati“ druge ljude?
Kada „spašavate“ ljude koji nisu spremni za spašavanje, u smislu da rešavate njihove probleme, dajete im pogrešnu poruku – „ti nisi sposoban da sam to uradiš.“ Kada ovo osvestite, dobro ćete razmisliti kome ćete pomagati. Možete nekome biti prijatelj, podrška, razumeti ga, poštovati… to je ono što mu treba, onda on ima svoje iskustvo.
Mogućnosti u životu
Možete li nam navesti neki primer?
-Na jednoj od mojih radionica imali smo sledeću situaciju – „šta uraditi ako vam neko stane na nogu u tramvaju?“ Prošlo je nekoliko krugova dok žene nisu iscrple sve svoje, takozvane, pozitivne reakcije. Na kraju je jedna rekla:“ Okrenula bih se i izdrala se na njega!“ Pitala sam je: „Šta bi onda bilo?“, a ona je odgovorila: „Bilo bi jako teško.“ Ova neizgovorena rečenica je u podsvesti, ali dok ne dođete do tog trenutka da je izgovorite, niste svesni da se toga plašite… potiskujete želju da kažete: „Čoveče, prestani!“
Tadeja Tabitha Bradaš
Šta najčešće radimo?
Jedna od vežbi na mojim radioncama je, „koje su sve mogućnosti u životu?“ Puno mogućnosti se filtrira jer na nesvesnom nivou imate ideju da to nisu dobre mogućnosti. Tek kada pređete granicu da procenjujete šta je dobra a šta loša mogućnost, otvoriće vam se neki novi svet. Na našem primeru, ne kažem da je dobro izdrati se na nekog ko vam stane na nogu ili ga, možda, zgaziti, ali je – mogućnost. Kada odbacite tu mogućnost, onda ste odbacili deo sebe, onaj agresivni, borbeni deo, koji još uvek radi undergraund.
Taj agresivni deo najčešće se potiskuje?
Mislim da je, sa jedne strane, potisnut, a sa druge strane, ispoljava se nekontrolisano. Na Zapadu je sve više agresivnih žena koje su agresivne zbog deteta, partnera, drugih žena… to nije u njihovoj prirodi i zato je jako bolno… bolno je i za muškarca. Agresija u kojoj se povređuje neko drugi, nije nikome zadovoljstvo. Ona otvara samo veću želju za novom agresijom, kojom se branimo od bola koji dolazi kao posledica.
Koja je vaša poruka ženama za kraj?
Žene, budite hrabre, nemojte biti u drugom redu u životu. To ne znači da ste agresivne i negativne u svom ponašanju. Budite drske u svojoj ženi!
