Ono što nazivamo spoljnim svetom, zapravo su odrazi naše duše. Kroz njih putem pet čula, gledamo – da bismo videli sami sebe. Upravo one delove koje ne bismo mogli videti bez tog zaobilaznog puta ogledanja.
Naša svest pravi složene slike od informacija koje dobija preko čestica izvan nas. Zabluda je da ove slike zaista postoje. Ono što sigurno postoji jesu čestice, ali upravo njih nikada nismo opazili. U stvarnosti smo okruženi, u stvari, samo svojim subjektivnim slikama sa verovanjem da i drugi ljudi opažaju isto kao i mi. Nesvesni da u krugu sopstvenih slika uvek ostajemo sasvim sami. Spoljni svet jeste sačinjen od čestica, međutim, u njemu se ne može napraviti jasna granica između ja i ne-ja, između unutrašnjeg i spoljnog – sve je jedno.
Mikrokosmos = makrokosmos
U tome je suština ezoterijskog učenja po kome se mikrokosmos i makrokosmos ogledaju jedan u drugom. Ja (ego) je iluzija koja kao veštačka granica postoji samo u svesti – sve dotle dok ne naučimo da je žrtvujemo. U tom trenutku tek možemo shvatiti da je „samoća“ koje se bojimo, u stvarnosti, svejedinstvo. Međutim, put do tog jedinstva – put posvećenosti, dug je i težak. Vodi nas preko pet čula kojima smo vezani za prividni svet materije, tek se njihovim pročišćenjem „rađamo ponovo u duhu“.
Zato i kažemo da su čula prozori naše duše sa kojima posmatramo spoljni svet i ogledamo se u njemu. Pogled je nekad i neprijatan, jer u njemu vidimo našu senku. Tu nastaje problem jer tada pokušavamo spoljni svet da odvojimo od nas, sa tvrdnjom da „mi sa tim nemamo nikakve veze.“ U tome je najveća opasnost. Prvo svoju egzistenciju projektujemo napolje, a onda verujemo u njenu samostalnost i propuštamo da je primimo nazad.
Celoviti i isceljeni
Za naš put samoosvešćenja potrebno da se ogledamo u „spoljnom“. Ali ne smemo propustiti priliku da tu projekciju ponovo primimo natrag u sebe. Samo tako možemo biti zdravi, isceljeni, celi. U suprotnom, ostajemo u iluziji da ono što je spolja nema nikakve veze s nama i sudbina počinje da ometa pažnji. Da se to ne bi dogodilo prihvatimo istinu koja glasi – u svemu što opažamo prepoznajmo sami sebe.
Ako čovek zaboravi na to, prozori naše duše – čulni organi- polako postaju zamagljeni i neprovidni. Na taj način prisiljavaju čoveka da svoje opažanje konačno usmeri ka unutra. U meri u kojoj čulni organi „više ne funkcionišu ispravno“, čovek uči da gleda ka unutra, da osluškuje unutra, da sluša ono što je u njemu samom. Prisiljen je da se vrati samom sebi.
Izvor: „Bolest kao put“ — Torvald Detlefsen i Ridiger Dalke.
