Za nju drugi kažu da je hrabra. Ona tvrdi: „Kada krenem, ne razmišljam o problemima i teškoćama sa kojima ću se suočiti, već samo o tome koje ću dobro doneti ljudima.“ To je nit koja povezuje sve poslove u njenom životu. Ona je, Margareta Kecman, bivši član i solista baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, danas predsednik Upravog odbora KEC-a, udruženja građana koje brine o životu i radu osoba sa intelektualnim teškoćama.
Baletom se bavila od svoje desete godine, aktivno je igrala u pozorištu 21.godinu, a po odlasku u penziju bavila se baletskim pedagoškim radom u predškolskim ustanovama, školama i centrima za kulturu. Posle osam godina rada u centru za kulturu Stari grad srela se sa prvom grupom roditelja i dece sa posebnim potrebama. Bio je to program nevladinog sektora koji je imao zadatak da ovu decu uključi u život društvene zajednice. Već na prvoj radionici dogodila se – ljubav na prvi pogled!
– Mi umetnici sa takvim osobama imamo dobar kontakt jer komuniciramo neverbalnim putem, kroz emocije koje zrače iz nas … Njih ne možete obmanuti lažnim pričama i emocijama, oni odmah osete ono što je u vama i ako ste iskreni, vraćaju vam mnogostuko ljubav i toplinu koju ste im pružili. Posle tog početka za kratko vreme sam, kao balerina uključena u humanitaran rad, upoznala mnoga Udruženja na teritoriji grada Beograda koja su radila sa decom sa posebnim potrebama.
Ljubav prema ljudima
Kako ste osmislili rad sa decom sa posebnim potrebama?
Sve je bilo, potpuno spontano, na intuitivnom nivou. Nisam imala nikakvog teorijskog znanja, samo dobru volju. Iz iskustva znam, ma koliko različitih poslova radili u životu, postoji nit koja sve povezuje… osećanje ljubavi prema ljudima, prihvatanje, poštovanje… vera da su ljudi dobri i da se može nešto dobro uraditi. Prošla sam, zatim, niz edukacija, radila na samoobrazovanju, čitala različitu literaturu i sticala ogromno iskustvo radeći sa ovom decom svakodnevno, po ceo dan. Na putovanjima van Srbije, po Evropi, Americi, Izraelu, u okviru projekata drugih organizacija Imagine Colorado, Shekel, LUMOS… puno sam naučila, a onda sam naučeno pokušavala da primenim kod nas.
Kada ste osnovali Kreativno edukativni centar?
Kreativno edukativni centar (KEC) osnovan je 2002.godine kao udruženje građana. Sve svoje programe i višegodišnji rad zasniva na osmišljavanju života i rada osoba sa intelektualnim teškoćama i različitim vrstama invaliditeta. Razvija se u tri oblasti: dnevni centar i usluga Predah, radno angažovanje i zapošljavanje od 2004. i socijalno preduzetništvo od 2006.godine. Naše aktivnosti trenutno podržava Delegacija Evropske Unije u Republici Srbiji kroz projekat „Socijalne usluge u zajednici i zapošljavanje za osobe sa intelektualnim i mentalnim teškoćama“.
Kako obezbeđujete finansijska i druga sredstva za rad?
Centar se finansira preko projekata i donacija, nemamo stalne izvore prihoda. Planiramo da obezbedimo samoodrživost rada Udruženja i kroz prodaju proizvoda iz našeg socijalnog preduzeća. Udruženje je 2012. godine dobilo na korišćenje prostor od Skupštine grada, površine 280 mkv na 20 godina, a renovirala ga je Ambasada SAD.
Zapošljavanje osoba sa invaliditetom
Radno angažovanja i zapošljavanja osoba sa intelektualnim teškoćama je vaš projekat?
KEC
KEC je poseban akcenat u radu stavio na socijalnu inkluziju naših korisnika kroz program radnog angažovanja i zapošljavanja na otvorenom tržištu rada. Program je osmislio KEC, a akreditovao ga je Republički zavod za socijalnu zaštitu i time omogućio da se program iz Beograda proširi i u druge gradove širom Srbije. Stručnjaci pripremaju, radno osposobljavaju, korisnike u centru, a zatim im nalaze jednostavne, ali potrebne poslove kod poslodavaca. U zavisnosti od sposobnosti korisnika i potreba posla, oni rade od sat-dva do pet-šest sati dnevno, jedanput do pet puta nedeljeno. Mc’Donalds je bila prva kompanija sa kojom smo 2004. krenuli u realizaciju ovog programa. Kasnije su se uključili i drugi poslodavci i do sada je kroz program prošlo 160 osoba koje rade u preko 30 kompanija, ustanova, institucija i raznih firmi širom Beograda.
Ko sve može doći u prostorije KEC-a?
Centar je namenjen osobama sa intelektualnim teškoćama, ali je otvoren za sve osobe sa invaliditetom i zainteresovane građane. Stalna grupa korisnika, oko 30 osoba, dolazi svakodnevno pre podne, a u popodnevnim satima u centar dolaze korisnici koji su radno angažovani preko KEC-a. Dnevno prođe kroz centar oko 50 osoba. Broj i sastav stručnjaka prilagođen je broju i sposobnostima korisnika, koji su veoma različiti po svojim potencijalima i po godinama starosti, kreću se između 18 i 56 godina.
Kako dolaze do informacija o vama?
Neki od njih pročitaju informacije na našem sajtu, ali uglavnom dođu po preporuci i kažu da su zainteresovani da nešto rade. U dnevnom boravku prolaze kroz razne vrste kreativnih i edukativnih radionica, koje imaju svrhu da ih pripreme za određene poslove kod poslodavca. Nakon procene stručnog tima o uspešno završenoj pripremi, trudimo se da nađemo posao korisniku, poštujući njegove želje, sklonosti, mogućnosti…
Koji je bio cilj ulaska u socijalno preduzetništvo?
Prve korake ka socijalnom preduzetništvu napravili smo 2006.godine sa ciljem otvaranja novih radnih mesta za svoje korisnike i obezbeđivanja samoodrživosti rada Centra. Počeli smo sa proizvodnjom hrane za kućne ljubimce „Kuca keks“, nastavili sa gajanjem žitarica i lekovitog bilja tokom 2009.godine, da bi u 2013.počeli sa proizvodnjom i prodajom voćnih rolnica u okviru socijalnog preduzeća „Gardenika d.o.o.“ u kome se radno angažuju i zapošljavaju marginalizovane grupe građana.
Proizvodnja „voćne kože“ (fruit leather)
Kako ste dolazili do ideja za proizvodnju?
Voćne rolnice
Kada je reč o socijalnom preduzetništvu, puno smo istraživali, koristili znanja i iskustva iz inostranstva koja su se mogla primeniti kod nas. Najvažnije nam je bilo da proizvodimo nešto što će biti stvarno autentičan proizvod naših korisnika. Krenuli smo u praksi sa rečima, „hajde da probamo…“, a onda smo gledali da li oni mogu da učestvuju u svim fazama proizvodnje i da li žele da to rade. Tako smo došli na ideju da pravimo, takozvanu „voćnu kožu“ (fruit leather), koja se proizvodi u Americi i Evropi, ali ima potpuno drugačiji ukus od našeg proizvoda jer sadrži veštačke mirise i ukuse i proizvedena je industrijski. Voćne rolnice koje mi pravimo su 100 posto zdrav proizvod od sušene mešavine mlevenog svežeg voća, bez dodatka šećera, aditiva i konzervansa. U njemu su sačuvani svi zdravi sastojci i vitamini, jer nije termički obrađen, ne sadrži gluten i postan je proizvod. Posebnu vrednost voćnim rolnicama daju naši korisnici koji ih prave sa zadovoljstvom i ljubavlju.
Da li vole da rade, koliko im prija promena posla?
Ono što je najvažnije jeste da oni vole da rade i da su srećni dok prave voćne rolnice. Sa njima ne možete ništa na silu, ono što neće da rade – oni neće. Odmah kažu ako im ne odgovara. Naš princip je da nema prisiljavanja, ništa ne mora da se radi… samo onoliko koliko njima prija. U proizvodnji voćnih rolnica korisnici učestvuju u svim fazama izrade, od nabavke materijala, pranja, seckanja, miksovanja voća… rade oko četiri sata dnevno.
Čvrsto na zemlji
Sa čime ste se susreli u radu a da niste očekivali?
Velika je razlika između onoga što sam radila u svojoj osnovnoj profesiji kao balerina i ovoga što sada radim. U odnosu na lepršavu, kreativnu energiju u umetnosti, sada stojim čvrsto na zemlji, suočena sa životnim problemima i osnovnim potrebama korisnika. Socijalni status najvećeg broja njih jako je nizak. Radi se, najčešće, o socijalno ugroženim porodicama i pojedincima koji su na granici preživljavanja. Ono što je teško, a sa čim se stalno suočavam su reči: „Gladan sam. Žedan sam. Nemam šta da jedem. Nemam šta da obučem. Nemam gde da spavam. Pomozi mi da nađem posao…“ Stalno slušam teške životne priče.
Možete li napraviti distancu između posla i privatnog života?
Teško se mogu odvojiti od posla i mojih korisnika kada odem kući. Ceo dan sam u kontaktu sa njima u Centru, preko poruka, telefonskih poziva…
Dobro opravdava sve
Smatrate li sebe hrabrom osobom?
Drugi kažu da sam hrabra. Kada krenem, razmišljam samo o tome, „koje ću dobro doneti ljudima“. Dobro opravdava sve ono što se dešava na putu do njegovog ostvarenja, zbog njega se preuzimaju svi rizici, rešavaju problemi i prevazilaze prepreke. Organi upravljanja u KEC-u su Skupština i Upravni odbor, a ja sam predsednik tog odbora i odgovorno lice. Veliki je pritisak brinuti o opstanku Udruženja i snositi odgovornost za korisnike, programe i kompletan rad KEC-a. Volela bih kada bi se više ljudi dobre volje uključilo u naš rad, jer verujem da bismo zajedno mogli lakše da pomognemo osobama sa invaliditetom da žive lepšim, ispunjenijim i kvalitetnijim životom.
Uspevate da odolite svim izazovima u životu?
Vernik sam i mislim da je najvažnija unutrašnja, duhovna snaga u čoveku. Ona mu pomaže da istraje i onda kada misli da ne može.
