Buđenje žene, potpuno i ljudsko, poput prvobitne kreacije, ciklični je proces koji se odvija po koracima. Duhovna isceliteljka i učiteljica iz Slovenije, Tadeja Tabitha Bradaš, poziva sve žene u svet transformacije i uvida u sebe, u svoju žensku prirodu i u život.
Ko sam ja?
Duhovnu transformaciju dostigla je kroz dve bolesti koje su je dovele do buđenja i duboke svesnosti. Sledile su studije isceljenja energijama na „Barbara Brenna School of Healing Europe“ (BBSHE) gde je 2007. stekla diplomu „Brenna Healing Science“ (BHS) terapeuta, a duboko duhovno isceljivanje i promenu postigla u radu sa Džejsonom Šulmanom (Jasonom Shulmanom), osnivačem i vođom A „Society of Souls“ i učiteljom „Nondual Kabbalistic Healing“ (NKH). Završila je i „Core Energetics“ obuku kod učitelja Walida Dawa i postala Core Energetics konsultant. Od 2007. radi u Ljubljani u svojoj privatnoj isceliteljskoj ordinaciji. Ona je i supruga i majka dečaka od 14 godina kome je sa četiri godine dijagnostikovan autizam. Zbog toga je 2009. osnovala grupu za roditelje i decu sa autizmom u kojoj je posebno angažovana.
Prvi ciklus „Radionice za žene“, koji je završila u Sloveniji, namerava od jeseni da organizuje i u Beogradu. Pitamo je, o kakvim radionicama je reč?
-Nazvala sam ih radionicama za „žene koje žele više.“ To se može razumeti na više načina. Može biti onaj svakodnevni način gde se svi borimo za bolje, više, jače… ali, kada ja kažem „žene koje žele više“, idem u drugom pravcu. Umesto da žene pokažu šta mogu ili znaju, više volim da ih dovedem do njih samih, da se osećaju u sebi kao žene, kao ljudska bića zadovoljna svojim životom.
Zamena uloga
Kako ste došli do ovog pitanja?
Mislim da je to moje životno pitanje. U detinjstvu sam imala dvostruko vaspitanje. Jedno od majke koja „nosila pantalone“, brinula o novcu, u jednoličnoj uniformi doktorke, bez ženske frizure, previše gruba za snažne emocije, i drugo od oca emotivca koji je duhom i energijom boema voleo da su žene lepo obučene… on me je prvi učio da se šminkam, pravim frizuru, nosim štikle i haljine kao žena… tek kasnije sam shvatila da je to bilo pogrešno.
Došlo je do zamene uloga?
Pošto sam ženski princip naučila od oca, bilo je to prvo „skretanje.“ Kao očeva ćerka – „princeza“, dobila sam iskrivljen pogled na muško-ženske odnose. Godinama sam živela svoju istinu – žena mora služiti muškracu u svakom pogledu! Zbog toga sam zloupotrebila svoje telo. Onda su se dogodile dve bolesti koje su me dovele do buđenja, shvatila sam da moram nešto promeniti.
Bolest kao opomena
Kada se pojavila prva bolest?
Imala sam 16.godina kada su noge počele da mi otkazuju, a sa 20. sam, kao student informatike, skoro završila u invalidskim kolicima. Susret sa mladim lekarom i savet: „Dok stojiš na nogama, iako ih ne osećaš – hodaj!“, zapamtila sam kao svoju ličnu molitvu. Vođena ovim rečima, godinu dana kasnije, prepešačila sam sama sa psom, veliki deo Slovenije – 400 kilometara! Imala sam 21.godinu, ali sam dobro shvatila upozorenje, „trebaš promeniti put kojim ideš.“
Bila je potrebna takva lekcija?
Duhovni i životni učitelji kažu da Bog nikada ne šalje lekcije i iskustva za koje nismo spremni. Ako je lekcija teška, to znači da imamo veliku snagu. Verujem u ovu istinu. Meni je trebao izazov. Žao mi je što ljudi, uglavnom, nisu svesni da to što im se dešava u životu nisu problemi već izazovi… fizički, mentalni, emotvni…
Tadeja Tabitha Bradaš
Ne postoji dobro i loše iskustvo?
Ne, postoji samo tvoje iskustvo
Posle 10 godina i još jedne bolesti, našli ste se na svom duhovnom putu.
Druga bolest je već išla u pravcu rada sa ženama. Imala sam 30. godina i radila kao direktor marketinga u „Avon“ kozmetici u Ljubljni, kada je došlo do poremećaja u radu hipofize i disbalansa hormona, posebno estrogena, koji je, jednostavno, „poludeo.“ Kulminiralo je jednog dana na ulici, dok sam čekala taksi koji je kasnio. Iz mene je provalio nezaustvaljiv plač. Dok je glas razuma pokušavao da me umiri, talas groznih emocija doneo je bol koji nisam razumela. Posle toga otišla sam na ozbiljnu terapiju kod psihoanalitičara i hormonsku terapiju kod endokrinologa. Sve se dobro završilo. Kasnije sam saznala da bez ove terapije, verovatno, ne bih imala decu. Tako je započeo svestan put rada na sebi.
„Fleka“ na idealnoj slici
Koja je bila sledeća prekretnica u vašem životu?
Šetajući jednog dana sa sinom koji je imao 7-8 meseci, naletela sam na knjigu Barbare En Brenan „Ruke koje leče“. Odmah sam je kupila i iste noći pročitala. Donela sam odluku da pronađem tu ženu jer sam imala osećaj da mi može pomoći. Onda sam sebe uhvatila sa pitanjem: „Šta mi nedostaje u životu… imam sve što sam želela… divnog partnera, dete… šta ona treba da mi pomogne?“
Ovo pitanje je prvi korak koji radim na radionicama. Često, sa jedne strane, izgleda da žena ima sve što su njeni snovi, ostvarila je sve što je trebalo da bi se uklopila u društvo, a s druge strane, nije zadovoljna. Možda i ne oseća da nije zadovoljna, ali ona oseća neku „fleku“ na toj slici svog života. Moja je životna trauma bila tako duboko zakopana, da sam tek u radu sa učiteljom Džejsonom Šulmanom prvi put došla u kontakt sa njom.
Možete nam otkriti…?
Moja životna trauma bila je to da – nemam imena… ne znam ko sam, odakle sam, gde mi je mesto. Došla sam u kontakt sa svojim untarnjim, povređenim detetom koje nije imalo ime. Skoro 50 godina tražila sam sebe. Danas je to moja svrha i smisao – pomoći ljudima da pronađu sebe. Možda drugi nemaju takvu traumu kao ja, ali mislim da smo se, na neki način, svi izgubili. Naša „svakodnevica“ je, u stvari iluzija, ili pretežni deo toga je iluzija.
Krug heroine
Šta se dogodilo posle otvaranja Pandorine kutije?
Onda su se počele stvari postavljati na svoje mesto. Došla sam u kontak sa radom Morin Mardok, jungovskom psihoanalitičarkom koja je izgradila sjajan sistem rada. Kod nje sam postavila svoje prve radionice za žene kroz osam koraka, tačnije, osam radionica koje imaju svoje teme… od prve, „Ko sam ja? Ja sam žena“, preko „Razdvajanje ženskosti i identifikacija s muškošću“, zatim, „Na stazama ispitivanja“, pa „Inicijacija i spuštanje“… do poslednje, „Sveti zakon i zaključak.“
Suština je vratiti žene njihovoj pravoj prirodi. Šta to znači?
Žene još u ranom detinjstvu ulaze u uloge koje su im nametnute od strane majke i rodbine pa i samog društva i okoline u kojoj žive i odrastaju. Naučile su biti neko ili nešto, uglavnom u duhu spoljašnjih očekivanja, a to nisu one. Kroz rad na radionicama žene uče kako da „puste“ te uloge i vrate se na svoje mesto… uloge koje su im dobro služile, imaju svoju inteligenciju, ali im danas više nisu potrebne. Tako žene dođu do sebe.
Prvi korak je dozvoliti da one postoje. Tek kad ih puste, mogu da prime i budu zadovoljne sa sobom. U kabalističkom pristupu to se zove „vratiti stvari na svoje mesto.“… ne moramo znati gde je toj stvari mesto, ali kada puštamo da stvari jesu ono što jesu, one se omekšaju.
Kako ste organizovali radionice?
Žena tokom svog života ulazi i izlazi u tri razdoblja: devojčica (nevina), fertilno razdoblje (prva menstruacija, rađanje dece) i mudra starica (menopauza). Radionica vas sprema da se spustite u podzemlje gde ostavite svoju nevinu devojku, vratite se na zemlju kao žena koja rađa, a kada udružite rascep majka-ćerka, prihvatite staru majku-mudricu natrag u svoj dom.
Vaše iskustvo sa ženama na radionicama?
U Sloveniji sam prošle godine počela sa ovim radionicama za žene. U grupi ima najviše 10-20 žena, jer je potreban individualan pristup. Osim toga, žene ponekad uđu u duboke individualne i intimne procese. Time se otvara prostor i za druge žene… uče se toleranciji, prihvatanju, razumevanju, ljubavi, davanja, primanju…
