Warning: preg_match(): Compilation failed: invalid range in character class at offset 4 in /home/customer/www/alternativa.rs/public_html/wp-content/plugins/lightbox-plus/classes/shd.class.php on line 1384

Warning: preg_match_all(): Compilation failed: invalid range in character class at offset 4 in /home/customer/www/alternativa.rs/public_html/wp-content/plugins/lightbox-plus/classes/shd.class.php on line 700

Warning: Invalid argument supplied for foreach() in /home/customer/www/alternativa.rs/public_html/wp-content/plugins/lightbox-plus/classes/shd.class.php on line 707

Warning: preg_match_all(): Compilation failed: invalid range in character class at offset 4 in /home/customer/www/alternativa.rs/public_html/wp-content/plugins/lightbox-plus/classes/shd.class.php on line 700

Warning: Invalid argument supplied for foreach() in /home/customer/www/alternativa.rs/public_html/wp-content/plugins/lightbox-plus/classes/shd.class.php on line 707

Slavica Ivaniš, autor knjige „Koraci ka radosti“, hrabro, iskreno i bez dlake na jeziku otkriva prvi put kod nas psihološki svet gojaznih ljudi, bez želje za „soljenjem pameti“ da treba manje jesti i više vežbati. Ko to ne zna?

-Svuda se nude nove dijete i novi fitnes režimi, a niko ne govoro o tome šta bi gojazni ljudi mogli da učine za sebe, ako držanje stroge dijete i gladijatorsko vežbanje prevazilazi njihove snage. Prežderavanje jeste pogubno za zdravlje, kao i frustriranost. Osećanje krivice takođe.To dobro znam iz sopstvenog iskustva. Većina gojaznih ljudi ne učestvuje u životu u punom intenzitetu, sa svim raspoloživim snagama. Sa pravom. Sa dužnošću prema sebi. Zar to nije opasno po zdravlje? U najboljem slučaju je opasno po kvalitet življenja, počinje svoju priču Slavica Ivaniš.

Slavica Ivaniš

Slavica Ivaniš

Debelo dete

Muke s kilažom i poremećaj ishrane najrašireniji su problemi savremenog sveta. Šta gojazna osoba leči hranom?

Na našim prostorima je gojaznost pravi bauk. Devojke će pristati da budu i gladne i bolesne i nesrećne, samo da ne budu debele. Kada je gojaznost u pitanju hranom se zatrpavaju emocije. Posle konzumiranja hrane gojazna osoba počinje da razmišlja, zašto sam se prejela? Skreće pažnju sa emocija sa kojima ne zna kako da se izbori, na krivicu zbog prejedanja koja joj je poznato. To je nešto što je pod njenom kontrolom i lakše podnosi. Deluje paradoksalno, ali taj mehanizam tako funkcioniše.

Kada su vama emocije postale teške?

Gojazna sam od rođenja i uvek sam figurirala kao „debelo dete“. Nisam bila Slavica. Nažalost, bila sam gojazna i u svojoj porodici… kakve su bile moje osobine, talenti, ponašanje… to ništa nije bilo važno: – Slavica je debela – bile su neizgovorene reči i ponašanje u porodici. Deca su me u školi užasno zadirkivala, smatrala su da imaju prava da me i fizički maltretiraju… guraju, obaraju, gađaju loptama, grudvama… Kada sam porasla bilo je još gore. Niko nije razmišljao kako ću se ja osećati kada me uvrede. Smejali su se i komentarisali glasno tako da ja mogu da čujem.

Napisali ste u svojoj knjizi da samo gojaznim ljudima svi mogu da daju legitimne savete kao da oni sami ne znaju kako da pomognu sebi?

U startu, ti ljudi su uvek bolji u odnosu na nekog ko je gojazan. Biti gojazan znači biti lošiji od drugih. Znači imati veliku manu. Zbog ismejavanja, napada, osuđivanja, uvreda, neprihvatanja… kod mene su se javile emocije koje sam „lečila“ hranom.

Stid i strah

Koja je bila najjača emocija?

U tenutku kada su se sve te neprijatnosti dešavale, moja najjača emocija je bila stid. Posle stida bio je strah. Kasnije sam saznala da je bazična emocija bio bes. Bila sam besna ali nisam smela da se pobunim, mislila sam da nemam pravo. Davala sam svim tim ljudima za pravo da mi govore da sam debela, mislila sam, ja sam stvarno odvratna, ja stvrano to zaslužujem… Ovo što ja govorim, neće vam reći niko od gojaznih ljudi. MENI JE BILO MNOGO TEŠKO.

Niste potražili pomoć stručnih ljudi?

Sve se to dešavalo ranih 70-tih kada nije bilo psihologa, psihoterapeuta, kada su mi lekari govorili „mala žderačica“ i nikada se nisu bavili mojim telom, hormonalnim statusom, psihom… Niko od lekara nije ušao u moju porodicu da vidi da nisam tamo ugrožena, kao što i jesam bila jer mi je hrana bila uskraćivana „iz najbolje namere, za moje dobro“.

Mislili ste da je to u redu?

Takvo ponašanje me je užasno vređalo jer roditelji nisu pokušali da mi objasne zašto moraju to da urade. Nažalost, i oni su se studeli moje gojaznosti. Sada znam da su i drugi tema, ali u periodu detinjstva mislila sam da sam samo ja.

Uspeli ste u jednom periodu života da smršate?

Za dve godine skinula sam 70 kilograma. Bila sam pod strogom medicinskom kontrolom, neverovatno fizički aktivna, puno sam radila i u svakom trenutku jako usredsređena na to. SMRŠATI JE MNOGO TEŠKO. MNOGO JE TEŠKO ZADRŽATI IZGUBLJENU TEŽINU.

Neisplakane suze

Da li ste bili srećni kada ste oslabili?

Nisam bila ni pre toga srećna ali sam mislila da je vitkost dovoljna za sreću. Lično, morala sam da prođem taj proces da bih naučila da zaslužujem sve najlepše na ovom svetu, da mi sve pripada, da sve smem… Sada jesam radosna iako sam debela. Gojaznost nije nešto što osporava sreću.

Jeste li imali podršku u tom trenutku?

Nisam imala psihološku podršku. Emocije koje su bile sputane i koje je to salo amortizovalo nekontrolisano su izletele na površinu. Pre svega bes, sve neisplakane suze.

Kako su reagovali ljudi u vašoj okolini?

Bili su užasno zbunjeni. Od nekog ko je samo ćutao, povlačio se, saginjao glavu, postala sam neko ko se buni, komentariše, ljuti se… Svakome sam htela da očitam neku lekciju, upadala sam u konflikte, nisam znala šta ću sa sobom… Počela sam da sagledavam ljude realnije.

Posle faze mršavljenja ponovo ste vratili kilograme?

Posle tri, četiri godine dostigla sam istu težinu koju sam imala kada sam krenula sa mršavljenjem. Jedna od poruka moje knjige je i da drugi ljudi vide kroz šta sam ja prošla i da ne dozvole da se i njima dogodi… neka se suoče sa svojim emocijama, prihvate ih, analiziraju.

Unutrašnji preobražaj

U tom periodu upoznali ste kliničkog psihologa, doktorku Sofiju Trivunac koja je i recenzent vaše knjige?

Doktorku Trivunac upoznla sam slučajno na odmoru na Zlatiboru. Njena uputstva i saveti, iskustvo i stručno znanje koje je stekla radeći kao klinički psiholog u Londonu i Bostonu upravo sa ljudima koji imaju problema sa gojaznošću, pomogli su mi da osvestim problem gojaznosti i krenem ka unutrašnjem preobražaju. Sve vežbe koje sam radila ona je koordinirala. Zahvalna sam joj što je prisutna u mom životu.

Šta je bilo specifično u vašem zajedničkom radu koji je doveo do unutrašnje promene?

Sa njom se dogodio prelomni trenutak. Sedele smo jedne večeri kod nje u stanu i pričale kada je ona odjednom rekla :-Hajde da uradimo jednu vežbu. Stavila je praznu stolicu ispred mene i rekla: – Zamisli da je tu tvoje telo i reci mu šta imaš. Počela sam i sama zaprepašćena izgovorenim rečima: – Kako si odvratno, debelo, ružno, ne podnosim ni jedan tvoj deo, sramotiš me, ti si moj balast… plakala sam i vrištala istovremeno. Doktorka Trivunac je sedela i nemo gledala a onda me pitala: – Koliko si imala operacija u životu? Koliko si puta bila u bolnici? Imaš li neku bolest zbog koje piješ redovno lekove? Moj odgovor je za sve bio: – Ne. Hodaš li? Da, hodam – rekla sam. Nastavila je: – Jadno tvoje telo. Šta si mu sve radila, koliko si ga zatrpavala, mučila, a ono te nikada nije izdalo za sve ove godine.

Novi identitet

Bio je to trenutak kada ste zavoleli svoje telo?

Da, najvažniji trenutak za mene – bila sam zahvalna svom telu. Onda mi je doktorka rekla da zagrlim i pomazim svoje telo. Bila je prva koja mi je skrenula pažnju da kada pričam, pričam o sebi isključivo kao gojaznoj osobi, a ja nisam samo to. Otišla sam kod kuće i ispisala sve svoje osobine, od prve do poslednje. Pogledale smo zajedno taj spisak i ona je rekla: – Ti nisi debela –ti si ovo. Bilo je isceljujuće za mene – novi identitet.

Koje su to osobine koje sada volite kod sebe?

Najviše volim što sam osvešćena osoba. Imam hrabrosti i volim da „zaronim“ u sebe. Ne falsifikujem stvarnost, prihvatam je takvu kakva jeste, makar bila štetna po mene. Obožavam što se ne foliram i što kod mene nema nikakvih igara.

Poruka knjige nije promovisanje gojaznosti već afirmacija mršavosti i zdravlja.

Prošla sam kroz jedan dugotrajan, bolan i iscrpljujući proces unutrašnje transformacije i unutrašnjeg preobražaja koji je angažovao sve moje intelektualne, emotivne, duhovne, materijalne snage. U knjizi se vidi, otkrila sam na kraju svega da ISTINA, kakva god da je, ne može nam škoditi, ono što nam naškodi, to su zablude. One nas drže u stanju statičnosti, bez promena. Poruka knjige je da život ne gubi na kvalitetu zbog toga kako izgledamo.