Često, kada nam je teško, trpamo hranu u sebe i kažemo: „Ah, moram nekako duševni problem da zatrpam…“ Upravo tako, umesto da čovek zaista IMA nešto, on se napuni NEČIM. Umesto da se ispuni duhom, čovek doživljava telesnu popunjenost.
Ovo je pravi primer za knjigu „Bolest kao put“, holističko–humanističkog psihologa Torvalda Detlefsena i lekara i psihoterapeuta Ridigera Dalkea. Knjiga je klasično delo psihosomatske medicine u kojem autori ukazuju na put ka dubljem razumevanju bolesti. Detlefsen je, nažalost, preminuo 2010. godine, a Dalke je nekoliko godina kasnije, održao predavanje u prepunoj sali SKC-a u Beogradu.
Vlado Ilić i Ridiger Dalke
Interesantna je vremenska distanca od 30 godina između nemačkog i srpskog izdanja knjige „Bolest kao put“. Koliko je ta knjiga promenila svest ljudi i zdravstvenih radnika?
Mnogo, mada su na početku zdravstevni radnici bili skeptični. Posledjih 10-12 godina stvar se zaista menja. Organizujemo seminare i obuku za lekare koji žele da steknu znanje iz psihosomatske medicine. Srpski jezik je 28. po redu na koji je knjiga prevedena, što znači da ima milione čitalaca širom sveta. Knjiga je promenila prvenstveno svest čitalaca, a onda i svest drugih struktura. Danas u Nemačkoj, kada se neko razboli, obično pitaju, „da li si pogledao kod Dalkea?“, misleći pri tom, da li su pogledali jednu knjigu u kojoj su hiljade simptoma i objašnjenja njihovih uzroka. Nisam nikada govorio da zvanična medicina nije u pravu, nego sam više voleo alternativu, jer ima manje štetnih nus pojava.
Bolest kao put
„Ova knjiga je neprijatna jer čoveka lišava bolesti kao alibija za njegove nerešene probleme. Hoćemo da pokažemo da bolesnik nije nedužna žrtva nekakvih prirodnih nesavršenosti, nego da je za bolest sam odgovoran“
— uvod u knjigu „Bolest kao put“, Torvald Detlefsen i Ridiger Dalke
Uz knjigu do promene. Da li je moguće na osnovu čitanja knjige promeniti život, postati celovit, a time i isceljen?
U poslednjih 30 godina upoznao sam nebrojeno mnogo ljudi koji su, uz pomoć te i mojih drugih knjiga, uspeli da razumeju koja je poruka bolesti. Bio je to put da promene svoj život. Sve moje knjige su napisane sa namerom da ljudi shvate da mogu sami sebi da pomognu. U tome jeste osnovna ideja. Mada, ako imate neku težu bolest, poput kancera, dobro je da imate nekoga ko će da vas uhvati za ruku i vodi kroz sve to.
Koje prepreke nas i posle 30. godina od prvog izdanja knjige, odvajaju od spoznaje?
Glavna prepreka je u tome što smo potpuno slepi za svoje probleme. Dobijam na hiljade pisama i neverovatno je koliko su ta pisma slična. Govore mi o tome kako je knjiga predivna, prepoznali su tačno probleme svoje tašte ili rođake, slažu se u u 95 posto slučajeva sa knjigom, ali, onda kažu da ima jedan problem u kome sam potpuno pogrešio… a to je njihov lični problem, tu se ne slažu! I tu je najveća prepreka da shvatimo kako stvari funkcionišu.
Ako biste sada pisali knjigu, da li biste nešto promenili?
Napisao sam 50 knjiga i sve su pomalo različite. Deset godina posle knjige „Bolest kao put“ napisao sam „Bolest kao govor duše“, koja je, takođe, prevedena na srpski jezik. Naravno, puno toga se promenilo.
U našem jeziku postoji izreka:„Samo da je zdravlja, svega ostalog će biti.“ Može li se to postići? Prema zakonu polarnosti i jedinstva, svaki pokušaj da se bude zdrav, izaziva bolest?
Ne bih rekao da svaki pokušaj da budemo zdravi izaziva bolest, već svako potiskivanje bolesti izaziva nastajanje bolesti. Na primer, ako biste prestali da jedete životinjske proteine i mlečne proizvode, pomogli biste svome telu jer biste ga oslobodili mnogih tereta. Na taj način je i vašoj duši lakše, ima više prostora za rad. Ako u mnogim aspektima opterećujemo telo, onda je dovoljno samo malo opterećenja od strane duše da se čovek razboli.
Kada nam je teško, onda jedemo, trpamo hranu u sebe i kažemo:„Ah, moj duševni problem pokušavam da zatrpam…“
To je baš pravi primer za knjigu „Bolest kao put“. Umesto da čovek zaista ima nešto, on se napuni nečim. Umesto da se ispuni dubinom, on doživljava telesnu prepunjenost.
Vlado Ilić i Ridiger Dalke
Besni arhitekta i policajac. U našem okruženju pojam samoposmatranja gotovo da ne postoji. Umemo da posmatramo druge, uvidimo njihove greške, ali kako da proniknemo u sopstvene osećaje i postupke?
Meditacija je moj način da posmatram sebe. Ona nas vodi u pravcu da budemo objektivni posmatrač, svedok onoga što vam se dešava u životu i da ne budete toliko emotivno upleteni u sve. Imam primer jednog besnog čoveka koji je bio uspešan arhitekta, ali, potukao se sa policajcem i završio je u zatvoru. Upravnik ga nije želeo jer je intelektualac i ne pripada tamo, zato ga je poslao na terapiju. Čovek me je pitao: „Šta će biti ako opet sretnem policajca i jako se razbesnim?“ Rekao sam mu da dobro zatvori sve prozore na automobilu i kada vidi policajca neka se slobodno svađa, viče, vrišti na njega. Došao je sutradan i rekao: „Bezveze mi je, probao sam i ne vredi!“ I to je ono o čemu pričam. Ako on sam sebe vidi, ako je svedok tog vikanja i svađanja, odmah će prestati, jer to nema smisla.
Dr. med Ridiger Dalke
rođen je 1951. u Berlinu. Studije medicine završio je u Minhenu i specijalizovao se za lekara prirodne medicine u oblastima psihoterapije i homeopatije. Od 1978. radi kao reinkarnativni terapeut i dijetetičar specijalizovan za post. Nakon dugogodišnjeg rada u svom Centru za prirodnu medicinu u Johaniskirhenu u Nemačkoj, Dalke je otvorio u apriliu 2012. Centar zdravlja TamanGa u Gamlicu u južnoj Austriji. To je nesvakidašnja oaza mira i zdravog života u harmoniji sa prirodom, za koju je dobio nagradu austrijskog Ministarastva za očuvanje životne sredine. Autor je bestselera:„Bolest kao put“, „Bolest kao simbol“, „Bolest kao govor duše“ i „Životne krize kao mogućnost za razvoj.“
Krv je vitalnost. Koja je poruka koju nam telo šalje, na primer, kroz visok krvni pritisak?
U našoj krvi je vitalnost, ona simbolizuje naš život. Protok vitalnosti, što jeste krvotok, pod velikim je pritiskom. Onaj ko ima povišen pritisak stalno je u borbenoj situaciji, telo ima osećaj da mu je život u opasnosti. Zato se čovek koji ima visok krvni pritisak bori sa „stvarno“ važnim stvarima, recimo sa skrivenim autoritetom oca ili dede. Prihvatanje autoriteta je borba koju mnogi od nas vode sami sa sobom.
Kako se vi lečite? Proučite prvo jezik simptoma, pa onda birate lekara ili metod?
Na svu sreću nisam već dugo vremena bio bolestan, osim što sam malo kratkovid i nemam kosu! Protiv ta dva simptoma ništa nisam ni radio. Kad vidim da nešto nije u redu, osetim signale, posvetim im dovoljno pažnje, proučavam šta oni znače… Takođe, hranim se veganski, krećem se dovoljno. Potpuno sam zdrav i u skladu sam sa samim sobom. Kada osetim da ću dobiti kijavicu, ja se relaksiram – legnem i u stanju mira i odmora meditiram, izučavam šta je to sa čime sam u otporu, šta dovodi do toga da dobijem kijavicu?
Kako ste upoznali Vladu Ilića? Jeste li nekada učestvovali na seminarima i radionicama porodičnog rasporeda?
Vlado Ilić, ovlaščeni instruktor porodičnog rasporeda po Bertu Helingeru, moj je prijatelj i domaćin na ovom proputovanju kroz Beograd. Inače, često sam bio na seminarima poretka ljubavi i to u različitim ulogama. Vlado Ilić i ja smo se upoznali na proslavi 85. rođendana Berta Helingera. Posle toga smo se sreli na zajedničkom predavanju u jednom malom mestu u Nemačkoj i shvatili da nas povezuje jedan malo drugačiji pogled, kada je bolest u pitanju. Danas smo bliski saradnici i prijatelji.
