Uspravno držanje tela prisiljava čoveka da pogleda u oči izazovima i zahtevima sveta koji ga okružuje i da se s njima uspravno i neposredno suoči. Onaj ko okreće glavu sklanja se, međutim, s puta tim suočavanjima.

Postoje ispravni i pravolinijski ljudi, pa oni koji se povijaju kako vetar duva, zatim ljudim kruti, sa čvrstom kičmom, ali i oni koji puze, beskičmenjaci, bez držanja i stava — sve ove fraze ukazuju na analogiju koja postoji između čovekovog unutrašnjeg i spoljašnjeg držanja. Ono što omogućuje uspravan (to jest ispravan) stav je kičma. Ona čoveka čini pravim i pokretljivim, daje mu oslonac i fleksibilnost. Ima oblik dvostrukog slova S i radi po principu amortizera. Kroz polarnost čvrstih pršljenova i nekih međupršljenskih diskova omogućava se pokretljivost i fleksibilnost.

Područje senke

Držanje koje ne odgovara čovekovom unutrašnjem biću odmah prepoznajemo kao neprirodno, ali u prirodnom držanju prepoznajemo i samog čoveka. Ukoliko bolest prinudi čoveka na neko određeno držanje koje on dobrovoljno ne bi poprimio, to držanje nam pokazuje njegov unutrašnji stav koji on nije živeo, pokazuje nam protiv čega se taj čovek buni.
Prilikom posmatranja čoveka moramo da razlikujemo da li se on poistovećuje sa svojim spoljnim držanjem, ili neko držanje mora da poprimi protiv svoje volje. U prvom slučaju njegovo držanje odražava negovu svesnu identifikaciju. U drugom slučaju, u bolešću izmenjenom držanju manifestuje se područje senke koje on svesno ne želi da prihvati.

Kontrola i motoričke funkcije

Kod poremećaja, kao što je krivovratost, pacijent delimično gubi kontrolu nad motoričkim funkcijama na koje se, inače, može voljno uticati. Ove funkcije iskaču iz koloseka, posebno u situacijama kada pacijent oseća da ga drugi posmatraju, a on želi da ostavi neki određeni utisak na njih. Prilikom krivovratosti (torticollis spasticus) glava se lagano ili naglo okreće na jednu stranu, a ponekad može doći do potpunog krivljenja glave u stranu. Posle nekoliko sekundi glava se može ponovo vratiti u normalan položaj.
U oči pada to da izvesni pomoćni zahvati, kao što su prsti na bradi ili oslonac za vrat, pacijentu olakšavaju da glavu drži uspravno. Na držanje vrata, međutim, naročit uticaj ima njegov subjektivni položaj u prostoriji u kojoj se nalazi. Ukoliko je pacijent leđima okrenut zidu i može glavu da osloni o zid, uglavnom je u stanju da je drži uspravno.

Sigurnost–nesigurnost

Ta specifičnost, kao i zavisnost simptoma od posebnih situacija (drugi ljudi) već ukazuje na glavni problem poremećaja — on se vrti oko polarnosti sigurnost/nesigurnost. Motorički poremećaji voljnih pokreta, u koje spadaju i tikovi, razobličuju demonstrativnu samouverenost koju čovek želi da prikaže u odnosu prema drugima i pokazuju da ta osoba ne samo što nije sigurna nego nema ni vlast ni kontrolu nad samim sobom. Pogledati nekog čvrsto i pravo u lice i ne skrećući pogled, gledati mu u oči, predstavlja znak hrabrosti i odvažnosti.

Strah od sukoba

Upravo u situacijam u kojima do toga treba da dođe, kod krivovratih pacijenata se glava, kao sopstvenom voljom, krivi u stranu. Na taj način se sve više javlja strah od susreta s važnim ljudima i društvenim situacijama u kojima osobu posmatraju — a taj strah je realan. Čovek sada zbog simptoma izbegava određene situacije, kao što i inače već izbegava neprijatne situacije. Tako pacijent odvraća pogled od svojih sukoba i jednu polovinu sveta ostavlja po strani, izvan svog vidokruga — postaje „jednostran“ i okreće se od svega onoga sa čime neće da se suoči. Na stvari počinje da gleda „iskosa“ i „iskrivljeno“.
Na taj iskrivljeni i jednostrani način gledanja verovatno se odnosi i poznati izraz zavrteti nekome mozak (pamet). Takav psihički napad imao bi za cilj da žrtva izgubi kontrolu nad svojim uglom gledanja i tako bez vlastite volje, očima i mislima prati drugu osobu.

Izvor: „Bolest kao put“ — Torvald Detlefson i Ridiger Dalke