Obožava jutro kada se život budi. Radi vežbe sa prvim suncem, pliva, hoda bos, doručkuje… tako puni svoje baterije. Kada je čist sa samim sobom onda kreće u raščišćavanje tuđih životnih problema. U svemu, on je samo posmatrač iskustva. Nikada ne doživljava lično tuđu sreću ili patnju – to je tuđe iskustvo. Njemu je važno da ima svoj mir i sreću koja ga ispunjava. Ali, ako dođete u životni prostor dr Igora Četojevića sa nekim pitanjem, on će pokušati da vas razume i da iz svog profesionalnog ugla da informaciju koja bi mogla da vam pomogne – pod uslovom da ste spremni na promene.
-Da nije bilo ružnih ratnih trenutaka i pomeranja verovatno bih ostao „mali doktor“, u malom gradu koji bi imao mali život; koji je lep, ali bez uzbuđenja u istraživanju. Upravo skup svih tih okolnosti omogućili su mi da izađe iz bunara. Stalno sam tražio odgovore i prepuštao se istraživanju sveta oko sebe – počinje svoju priču dr Igor.
Posle završenog Medicinskog fakulteta u Sarajevu studirao je kinesku tradicionalnu medicinu u Beogradu a kroz razna putovanja upoznao akupunkturu, magnetoterapiju i kvantnu medicinu. Već 21 godinu živi u Limasolu na Kipru, a vanredni je profesor na Univerzitetu za medicinu i farmaciju „Viktor Babes“ u Temišvaru. Energetska medicina najbliže definiše ono čime se danas bavi.
Koje metode koristite u svom radu?
Sve što znam. Ja sam, mislim, jedini doktor koji svojim pacijentima prepisuje knjigu Četiri sporazuma, iscelitelja Don Miguel Ruiza, kao lek. Kažem im da je kupe, pročitaju, razmisle… pa da onda dođu. Ona je moja mala Biblija, pomogla mi je u traženju odgovora. Napisana je tako da svako može da prepozna jednostavne mudrosti ali i da ih primeni u svom životu – od malog deteta do akademika.
Postojali su kvantni momenti u vašem životu. Koji su to bili trenuci kada ste menjali svoj sistem vrednosti?
Recimo, bio sam slepi putnik na brodu na Mediteranu koji je išao na Svetu zemlju… ne svojom voljom. Niko i ništa u svetu papira. Ako niste svesni toga, osećate se povređeno. Međutim, naučio sam da u životu minus pretvaram u plus, da vidim šta moram da naučim, da razumem šta je to što me je ubacilo u takav položaj. Kada čovek otvori duh, vidi veliku sliku i iznenadi se kako se stvari oko njega dešavaju na drugi način.
Izvukli ste maksimum iz te situacije?
Kada, uslovno rečeno, izgubimo svoje ime i prezime, svoj matični broj i ono što zovemo geografijom… moj dom, moju ulicu, moj grad, moju državu… ostaje nam iskustvo koje se zove ŽIVOT i onda vidimo šta u tom životu možemo da uradimo. U tom velikom prasku, ličnom ,,big bang-u“, koji se dešava na svim nivoima postojanja, fizičkom, mentalnom, emotivnom, duhovnom, mi sazrevamo. Neko to upotrebi da bude negativac, a neko da bude pozitivan… sve je stvar ličnog izbora.
Da li vam je bila potrebna pomoć drugih ljudi?
Imamo sinapse u životu koje nam se događaju želeli mi to ili ne. One su tu oko nas, samo je stvar prepoznavanja, što bi Andrić rekao „znakovi pored puta“. Neko projuri kroz život i ne vidi te znakove, ne prepoznajući ih, ne seća ih se. Zabavljao sam se, po dolasku u Beograd tih ratnih godina, sa devojkom sa Dorćola koja mi je vratila veru u ljude. Moji su bili u ratu, nisam znao da li su živi ili mrtvi, bilo je puno žrtava… i ta lepa i pametna žena mi je rekla: – Niko ne može da me ubedi da se sada negde u svetu ne pije kapućino, da ljudi nisu zadovoljni i nasmejani i ne žive neke svoje lepe živote.
Važno je znati protumačiti „znakove pored puta“.
To su potencijali – softver i hardver. Napravljeni su edukacijom, obrazovanjem, okruženjem, porodicom, prijateljima i nekim našim istraživanjem. Sve to stavljamo u podsvest pa kada se dogodi neko ružno vreme, ili neko drugo stresno iskustvo, svi ti potencijali koje smo pre pohranili, isplivaju na površinu. Podsvest je naš magacin, to je 95 posto našeg lečenja. Ako tu uspem da presložim kockice radeći zajedno sa pacijentom, onda smo na pravom putu izlečenja.
Kada ste završili fakultet, jeste li bili spremni da primite prvog pacijenta?
Još jedna životna sinapsa koja je promenila moje razmišljanje bila je godina na studiji medicine kada smo radili farmakologiju. Postavio sam profesoru malo naivno a malo provokativno pitanje: – Kako ću kao mlad lekar znati da li će ovaj lek povrediti ili ne pacijenta, zbog kontraindikacija koje pišu na uputstvu…? Profesor je odgovorio: – Mi smo, kolega, statistika. Ovakav glup odgovor nije me zadovoljio i to me je navelo da kasnije sam tražim odgovore, bio je to „kvantni klik“ u mojoj glavi i u načinu razmišljanja o mojoj budućoj profesiji kojom ću da se bavim.
