Da li se sećate filma „Dobro, da bolje ne može biti“ u kome maestralni Džek Nikolson glumi pisca koji nepotrebno često pere ruke, ima smrtni strah od dodirivanja sa drugim ljudima i veoma posvećeno preskače pukotine na pločnicima? On svoje ritualne radnje izvodi po posebnom redosledu, a ako ga nešto u tome spreči ispoljava ogromnu frustraciju, pa i panične napade. Uprkos tome što je na filmu Nikolsonov lik prikazan tako da izaziva simpatije, u njegovom opisu stoji da pati od opsesivno-kompulsivnog poremećaja koji mu ozbiljno komplikuje život, udaljava ga od ljudi i čini ga čudakom.
dr Sofija Trivunac
Opsesivno-kompulzivni poremećaj je vrsta neuroze koju karakterišu opsesivne (prinudne, nametljive) misli i kompulzivne (prisilne) radnje (zadaci ili rituali). Opsesije su ometajuće, ponavljajuće, uznemiravajuće misli koje su besmislene, ali se uporno javljaju i održavaju u glavi. Kompulzije su ponavljajuća ponašanja, radnje ili rituali koje osoba izvodi kako bi umanjila anksioznost koju prozvode opsesije.
Osobe koje pate od opsesivno-kompulzivnog poremećaja su žrtve nerealnih strahova, koje pokušavaju da ponište ponavljanjem tih prinudnih misli i prisilnih radnji. Iako ih doživljavaju kao nametnute i neprijatne, osobe sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem smatraju da bi uzdržavanje od obavljanja prisilnih radnji samo uvećalo strahove sa kojima se bore i dodatno ih opteretilo osećanjem krivice.
Svako izvršenje prisilne radnje donosi osobi, koja im pribegava, privremeno olakšanje, privremeno smanjanje napetosti. Taj period rasterećenja traje kratko i ubrzo se ponovo javlja potreba za ponavljanjem onih rituala, u kojima osoba, sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem, pronalazi smanjenje anksioznosti i strepnje.
Dodatne informacije o opsesivno-kompulzivnom poremećaju daće nam klinički psiholog, dr Sofija Trivunac, koja je tokom višegodišnjeg bavljenja psihoterapijom lečila pacijente sa navedenim poremećajem.
Ako uzmemo u obzir da su opsesivno-kompulzivne radnje i rituali simptom poremećaja, recite nama šta ga uzrokuje?
– Uzroci potiču od nemogućnosti procesovanja emocija ličnosti. Kada se detetu nešto dogodi, što izazove jake emocije, a to može biti jednom ili više puta u toku razvoja, dešava se da ono nije u stanju da podnese tu količinu emocija. Najčešće ni ne sme da ih ispolji pred drugima, iz različitih razloga, uglavnom se to čini zbog straha od kazne. Dete tada unutrašnjim nesvesnim mehanizmima blokira te emocije.
Kasnije dolazi do pojave raznih tikova ili prisilnih ritualnih radnji, odnosno do maskiranog ispoljavanja tih blokada. Neispoljene emocije nastavljaju da „žive“ unutar jedne osobe, a njihove manifestacije se ispoljavaju kroz raznorazne simptome.
Svi imaju za svrhu potrebu da se neke stvari zaobiđu, da se smiri napetost koju osoba oseća i do pokušaja blokiranja te napetosti različitim radnjama, koje su u različitim stepenima razvoja bile efikasne.
Ako dete, na primer, napadne pas i ugrize ga, ono doživi traumu. U trenutku napada mu se zgrči dijafragma i stomak, i ono prestane da diše. Rana se previje, očisti, roditelji teše dete govoreći mu da se ništa nije dogodilo, ne znajući da ono nije izbacilo iz sebe strah. On ostaje u telu kao neka energetska, mišićna blokada. Kada se ponovi slična situacija, kada dete doživi strah zbog nekog drugog razloga, ono poseže za poznatim mehanizmima. Zgrči se, prestane da diše, a kasnije prevazilazi taj način reagovanja i počinje, na primer, da ritmično lupa nogom, kopa nos, grize nokte, čupka se za kosu, i pribegava radnjama koje okolini deluju neprihvatljivo.
Ko je su u većem riziku da razvije opsesivno-kompulzivni poremećaj?
– Uglavnom su to deca, ili mladi ljudi koji su striktno vaspitavani i sputani u izražavanju emocija. Ima slučajeva kada je deci zabranjeno da ispolje čak i radost, koja se u nekim sredinama smatra za nepristojnost, mada se najčešće radi o strahu ili besu.
Deca veruju da su zabrane opravdane i počinju da se osećaju krivima. Da bi sprečili ispoljavanje emocija, deca počinju opsesivno da ponavljaju neke radnje, uvereni da će tim radnjama sprečiti da se dogodi ono čega se plaše. Razvoju poremećaja pogoduje to što je, kod dece, magijsko mišljenje vrlo razvijeno.
Deca veruju da njihove misle imaju uticaj na ono što se dešava, i preuzimaju na sebe teret nošenja nekog problema. Vremenom se vrste simptoma menjaju, ali uzrok uvek ostaje isti. Dešava se i da roditelji previde početak ovog poremećaja kod dece, jer njegove manifestacije tumače kao delove igre.
Kako se osećaju osobe koje pate od ovog poremećaja?
– Njima je veoma teško, jer se paralelno bore na dva fronta. Na jednom strepe od toga da će ih preplaviti i savladati unutrašnji pritisak, a na drugom da će, zbog prevladavanja tog pritiska uz pomoć tikova ili rituala, dobiti neku vrstu spoljašnje kazne.
Deca, sa jedne strane, pokušavaju da skrenu pažnju tim simptomima, a sa druge strane pokušavaju da ih sakriju. Roditelji se vrlo često prave da sve to ne primećuju, jer ne razumeju pozadinu problema, ne prepoznaju njegov uzrok.
Treba naglasiti da ovaj poremećaj nema veze sa inteligencijom osobe koja od istog pati. Te osobe mogu da budu veoma inteligentne, i pritom onemogućene da ispolje sve svoje potencijale, jer im mnogo energije odlazi na „opsluživanje“ simptoma.
Kako se leče opsesivno-kompulzivni poremećaji?
– Psihoterapijom. U poslednjih 20 god se daju lekovi koji malo smiruju simptomatologiju i čine život podnošljivijim. U toku lečenja je važno ne boriti se protiv simptoma, jer su oni maska, već je važno razotkriti i osloboditi silne emocije koje su u nekom trenutku razvoja zablokirane.
Koliko ovaj poremećaj može da poremeti kvalitet života?
– To zavisi od učestalosti pojave simptoma. Ako osoba sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem ispoljava jednu ili dve karakteristike istog, one mogu da ga kontrolišu, posebno ako imaju podršku okoline, ako su uspešne i zadovoljne na širem životnom planu. Onda to proizvodi ravnotežu i manifestacije poremećaja ne utiču značajno na kvalitet života.
Međutim, ako je poremećaj zagospodario nečijim životom, može potpuno da ga parališe, da ga „kreira“ u skladu sa vrstom i dinamikom ispoljavanja simptoma. Unutrašnje prisile zahtevaju da se neprekidno „hrane“, što je obično veoma naporno. Osobe koje od ovih prisila pate su obično jako umorne i moraju da se odmaraju više od osoba koje nisu time opterećene.
Svi smo svedoci rituala koje, na teniskim terenima širom sveta, pred milionima svedoka, izvodi Rafael Nadal. Da li se može reći da i on pati od opsesivno-kompulzivnog poremećaja?
– On je tipičan primer osobe koja ima opsesivno-kompulzivni poremećaj i koja ulaže svu svoju snagu da to potisne. Rituali, koje on izvodi, koje mi vidimo, nisu njegov najveći problem. Oni predstavljaju samo vrh ledenog brega. Iza tih prisilnih rituala stoje neke užasno jake emocije, verovatno strahovito velika ljutnja.
To, što Nadal ima jako mnogo povreda, je dokaz da njegov organizam pokušava da se spasi od igranja tenisa pred milionima ljudi. Njega neko gura u to, moje uverenje je da je on stidljiv, da nema potrebu da bude javna ličnost. Kada Nadal izvodi rituale, on pokušava da dodirne sebe, da se smiri, da oseti da je živ, da umanji napor javnog pokazivanja. Ne sumnjam da se daleko bolje ponaša na treningu, nego kada se nalazi pred očima celog svega.
Kroz česte fizičke povrede on uspeva da izbegne taj dugogodišnji pritisak, da predahne. Trenutak njegove slobode će da nastupi kada ne bude mogao da igra tenis, jer to ugožava njegovo psihičko zdravlje. To, što mu se svi rugaju, nije ništa u odnosu na ono što on proživljava. Po meni, Nadal je veći as od svojih trenutnih rivala, obzirom na to koliki psihološki teret nosi.
Mučno mi je da ga gledam dok izvodi servis ili se sprema da ga primi. Svesna sam koliko mu je teško i zbog čega mora da ritualizuje svoje ponašanje pred očima javnosti.
