Divna Miljković
Divna Miljković (60), viša medicinska sestra i babica, sertifikovani instruktor i učitelj prenatal joge, 40 godina podržava žene u porođaju a poslednjih 20 samo prirodnim putem, u kućnim uslovima. Majka je troje dece: Mine (28), Luke (26) i Ane (22). Na Festivalu zdravlja u Beogradu, u septembru 2013. godine, na tribini „Porođaj kod kuće, hipno porođaj i nega beba bez pelena“, zajedno sa hipnoterapeutom Jelenom Terrhar i prevodiocem knjige „Bezpelenaštvo“ Blagom Lazić, govorila je o prirodnom porođaju i iznela stavove nekih žena „zašto žele da se porode kod kuće“.
Jedna žena je rekla da ne želi da iko pipa njeno dete, osim nje. Druga je želela da se porodi u toplini doma kraj svoga muža, a izjava žene koja je rađala peto dete bila je: —Prvo dete sam rodila na carski rez jer se doktorka žurila na godišnji odmor. Posle sam shvatila da je taj carski rez bio nepotreban. Na drugom porođaju sam insistirala da ne bude carski rez, ali su mi zato uradili epiziotomiju i dali indukciju. Nakon toga sam shvatila da mi ni to nije bilo potrebno. Onda sam pozvala babicu Divnu i kod kuće rodila treće, četvrto i peto dete — počinje svoju priču Divna Miljković.
Koliko ste vi imali godina kada ste rodili prvo dete?
Imala sam 32 godine i te davne 1986. želela da se porodim kod kuće. Moj muž se složio, ali se nije dogodilo zbog velikog otpora sredine. Sa trećim detetom 1992. porodila sam se u bolnici „Dr Dragiša Mišović“ gde sam bila i glavna babica, i porođaj je, donekle, ličio na kućni: ponela sam svoju spavaćicu, svoju muziku koju sam slušala tokom trudnoće, muž je bio uz mene, moja koleginica i moja doktorka.
Kada se rodila ideje o kućnom porođaju?
Intuicija me je dovela do ovog posla koji se graniči sa umetnošću i meditacijom. U bolnici „Dr Dragiša Mišović“ uvela sam zajedno sa koleginicom babicom Milunkom Stojković prvi put psihofizičke vežbe za trudnice i već tada osetila slobodu i širinu babičkog poziva i lepotu otvorene, duboke, suštinske komunikacije sa trudnicama. Trudnoća je tako intiman događaj, to razumeju samo žene i mali broj muškaraca.
Nekada je materinstvo bilo prirodno, gde se izgubio taj osećaj kod savremene žene?
Žene se više ne porađaju na prirodan način, niti im se podstiču intuicija i instinkt. Žena se „razumno“ porađa, kaže se: —Ženo, napinji se. Je l` ti razumeš šta ti ja pričam? — Kao da je došla na obuku za vozača, pa sad daj migac levo, pa desno, onda pritisni kočnicu… Žena ne sluša svoje unutrašnje potrebe, niti joj se priznaje da ih ima. Niko je ne pita šta oseća, samo je pitaju: —Imate kontrakcije? Dobro. Napinji se…— sve je mehanički.
Svaka žena koja se porađala zna kako to izgleda u bolnici…
…Ti rodiš bebu a onda neko uzme da je „obradi“. Šta znači ta obrada? Sada je pitanje da li je ona neophodna ili bebi treba nešto drugo?
Šta bebi treba?
Mama. Samo to i ništa više – mama!
Prenatal joga
Kako kroz jogu pripremate trudnice za porođaj?
Upražnjavanje joge ima puno sličnosti sa porođajem. Svaka asana, položaj u koji ulazimo, stavlja akcenat na unutrašnje osećaje u telu. Koristi se dah za to i u krajnjem položaju teži ka nekoj udobnosti. Dosta se radi na osećaju sopstvene karlice, kroz vizuelizaciju porođajnog kanala žena se priprema za prolazak bebe… Posle joge, sat vremena razgovaramo o vrednostima prirodnog porođaja, preporučujem im knjige Mišel Odena, Frederik Leboajea, Vuka Stambolovića…
Kako žene reaguju?
Kada žena čuje koliko je važno za budući detetov odnos prema životu i ljubavi to što je ostalo golo na grudima majke čitav sat posle rođenja, njoj se to ureže u pamćenje. Ovako, u bolnici ostaju urezane samo reči: — Evo, žensko… Žurimo, reci mami pa–pa… Mama, poljubi svoje dete…— Šta to znači? Neko ti uzme dete i da ti ga da ga ti poljubiš!
Vraćate žene njihovoj prirodi?
Organizam žene ima to iskonsko isceljujuće dejstvo i to treba samo prepoznati. Savetujem žene da deo odgovornosti oko porođaja preuzmu i same.
Koja je prva misao koju imate kada zazvoni telefon u tri noću i kad vas zovu na porođaj?
Razbudim se i imam osećaj neke važne misije. Svi spavaju, noć je, ja uzimam torbu, palim kola i idem na porođaj. Osećam se odvažno, kao na nekom tajnom zadatku.
Šta se dešava kada uđete u kuću, kako se ponašaju ukućani i porodilja?
Svi malo odahnu, imaju puno poverenja u mene kao babicu. U tom trenutku umanjujem svoju važnost jer želim da porodilja i ukućani imaju više samopouzdanja i samostalnosti. Volim da osetim kad su takvi jer i meni kao babici to znači.
Koliko je partner, budući tata, važan kod porođaja?
Ima divnih partnera i divnih priča o onima koji su brinuli i o ženi i o meni. Ljudi koji se odlučuju za porođaj kod kuće su posebni ljudi… po svom međusobnom odnosu, senzibilitetu, osećanjima, ishrani.
Šta je to što uvek imate uz sebe, šta čini vaš „porođajni kofer“?
Imam tri ranca: u jednom je profesionalni plastični bazen za porođaj sa sterilnim folijama, u drugom propratna oprema za bazen, a u trećem torba sa sanitetskim materijalom.
U kom trenutku porođaja se ulazi u bazen?
Zajednički procenimo kad bi bilo dobro, ne valja previše rano, a previše kasno ne postoji. To je prirodna sredina za bebu kada se rodi? Beba pluta u vodi, ona možda i ne zna da se rodila. Ne puštam da dugo boravi, već je majka odmah stavi na grudi. To je tako divan prizor i daje posebnu kreativnost i čar mom pozivu.
Kada presecate pupčanu vrpcu?
Čekam da pupčana vrpca prestane da pulsira. To znači da su krvni sudovi u njoj prestali da žive, da nema više cirkulacije – dešava se prirodno odvajanje majke od deteta. Može nekad da potraje i 45 minuta a u bolnici tolerišu samo 10. Suština je da krv pređe bebi iz pupčanika i da joj se ne uskrati ta količina krvi koja njoj pripada.
Kada je porođaj za vas završen?
U trenutku kad se beba rodi, parče sreće mladih roditelja pripada i meni kao babici. Ali, dok se oni raduju, ja mislim o trećem porođajnom dobu, rođenju posteljice. Da li beba odmah počne da sisa? Bebi dopustimo da sisa kad ona poželi. Prvi podoj je najvažniji. Kažu da prvi sat posle porođaja ne treba uznemiravati majku i bebu, treba ih pustiti da uživaju u tom prvom kontaktu. A kako je u praksi? Ženu u tom trenutku pitaju: — Izvinite, kad vam je bila zadnja menstruacija?… Ime oca?… Dajte da izmerimo bebu…— To su onda prvi utisci kod bebe – život je TO. A ako je sat vremena sa majkom gde je toplo, sigurno, gde čuje poznate otkucaje majčinog srca, za bebu to znači – „što je lep ovaj život“.
Menjali ste se i vi kroz ovaj posao?
Kada dođem kod trudnice koja rađa otvore mi se neka čula, izoštri pažnja, vid, osećaj… sve se pojača. Budno posmatram ženu. Potpuno uđem u tu ulogu kao babica i duhovno rastem sa njom. Postala sam otvorenija… Kada zagrlim ženu posle porođaja, onda je to stvarno srčano, nema tu emotivnih granica i distanci.
Zašto je prirodni porođaj, po vama, poseban?
Žena koja nema iskustvo svesnog porođaja nešto je propustila u svom životu. Nemamo mi previše šansi da nadoknadimo, imamo jedno, dvoje dece.
Da li biste svojim ćerkama savetovali porođaj kod kuće?
Neću im nametati, pustiću da same odluče o tome, ali već sada razmišljam kako da im sugerišem a da to, ipak, bude njihova odluka. Činjenica je da lak porođaj ne postoji – ni u bolnici, a ni kod kuće. On je težak za ženu.
