Dečija paraliza je bila zastrašujuća bolest sredinom 1900-ih koja je zahvatila mnoge širom sveta i izazivala veliki strah kada se samo pričalo o tome. Nije iznenađujuće kada pogledate neke od posledica polio bolesti koje su se pojavljivale kod pacijenata. Na kraju je došlo do pada epidemije i to je stvorilo dosta debata o tome da li je to bio prirodan pad ili još jedan uspeh vakcina.
Kad god sumnja izbije na površinu, često postoji zajednički odgovor: “Pogledajte uspeh polio vakcine kada je vladala polio epidemija u kasnim 40-im i ranim 50-im”. Međutim, naučni podaci mogu brzo dokazati potpuno suprotnu priču. Potrebno je pažljivo analizirati i šire posmatrati, kako bi shvatili šta je zapravo zaustavilo dečiju paralizu.
Polio vakcina, implementirana je 1940-ih i 50-ih i mnogi su verovali da je upravo ona bila uzrok pada epidemije, uključujući i razlog, zašto ne vidimo slučajeve dečije paralize danas.
Da li je ovo pravi razlog zašto je polio nestao?
Prvo da razumemo nešto o dečijoj paralizi i koliko je ova bolest zaista opasna. „Virusi dečije paralize su prolazni stanovnici gastrointestinalnog trakta. Do 95% slučajeva od svih polio infekcija su potpuno bez simptoma. Oko 5% polio infekcija sastoje se od manjih, nespecifičnih bolesti u vidu infekcije gornjeg respiratornog trakta (bolovi u grlu i groznice) i gastrointestinalnih poremećaja (mučnina, povraćanje, bol u stomaku, i proliv). Ova bolest nalik gripu, klinički se ne razlikuje od bezbroj drugih virusnih bolesti. Odlikuje je potpuni oporavak za manje od nedelju dana sa posledicom stvaranja otpornosti organizma na tu bolest za ceo život. Manje od 1% polio infekcija može dovesti do paralize. Ono što je najvažnije, većina pojedinaca oporavila se od infekcije, kompletnim ili skoro potpunim povratkom normalne funkcije mišića. Svaka slabost i dalje prisutna 12 meseci nakon nastupanja paralize, obično se smatra trajnom.“ — Navedeno je u članku koji je napisao Dr. Sheri Tenpenny, jedan od vodećih istraživača bezbednosti vakcina i njihove efikasnosti.
Kada je polio epidemija vladala krajem 50-ih i početkom 60-ih, mnogi neželjeni efekati bili su posledica nedostatka čistih uslova. U preko 90% slučajeva dečije paralize, simptomi su bili uočljivi već nakon minuta. Većina simptoma uključivala je blagu groznicu, glavobolju, bolove u grlu, i povraćanje. Vreme oporavka bilo je od 24 do 72 sati. Jednom kada se osoba oporavi, imuna je na polio za ceo život. Oko 5% ljudi suočenih sa polio infekcijom, imali su slabije simptome i vreme oporavka je bilo mnogo brže. Oni su bili suočeni sa bolovima u grlu ili eventualno groznicom. Retki slučajevi su uključivali i dijareju. Zatim, dolazimo do 3% ljudi koji su imali malo ekstremnije slučajeve i bili suočeni sa nešto slabijim udovima i delimičnom paralizom u trajanju 2 – 10 dana, što se dešavalo samo u slučajevima kada je područje mozga, zaduženo za kontrolu udova, bilo iritirano od oblika virusnog meningitisa. Ovi slučajevi, postigli su potpun oporavak i imunitet na polio za ceo život. I na kraju, manje od 2% slučajeva suočilo se sa nekom vrstom ozbiljnije paralize. Od tih 2%, 50% se u potpunosti oporavilo tokom vremena.
Ukoliko sagledate statistiku, iznos veoma teških slučajeva je zapravo vrlo mali. Ipak, danas kada čujemo reč polio, skloni smo da mislimo o izuzetno opasnoj bolesti. Ovo je veoma slično AIDS-u, gde nas strah nagoni da se ponašamo i razmišljamo mnogo gore o tome, nego što je u stvarnosti same bolesti. Takođe, strahovi i emocije u vezi bolesti su toliko jaki da gotovo i nemamo vremena da sagledamo to logički.
Sledi činjenica koja će razotkriti istinu o tome kako je polio zaustavljen i kako su na to uticale vakcine. Godine, 1977. Dr Jonas Salk, koji je razvio prvu vakcinu protiv dečije paralize, svedočio je zajedno sa drugim naučnicima da je masovna vakcinacija protiv dečje paralize bila uzrok većine polio slučajeva, širom SAD-a od 1961. godine.
Ova izjava navodi istinu vakcine u kratkim crtama. Polio vakcina je samo povećala epidemiju kada je uvedena i nije imala nikakvu ulogu u sprečavanju ove bolesti. Zaustavljanje se prirodno dešavalo a vakcina je samo bila uvedena u tom periodu. Dok je vakcinacija počela da se primenjuje, bolest je nastavila da opada. Posebno u zemljama koje nisu uvele ovu vakcinaciju, što je upravo jak dokaz koji pokazuje da polio vakcina nije odgovorna za pad epidemije i negira izjavu da je polio vakcina doprinela uspehu. U nastavku pogledajte istraživanja koja ukazuju navedeno.
U Novoj Engleskoj regiji epidemija je bila znatno u porastu godinu dana nakon što je uvedena Salkova vakcina, i to u dvostrukom rasponu od Vermont-a do Masačusets-a. Zapanjujući porast od 642%, prijavile su i druge države takođe. Epidemija u Wisconsin-u povećala se pet puta. Države Ajdaho i Juta, obustavile su vakcinaciju zbog povećane epidemije i smrtnosti. 1959. godine, 77,5% slučajeva dečije paralize, dobilo je 3 doze IPV polio vakcine. Tokom kongresnih saslušanja, 1962. godine, Dr Bernard Grinberg, šef odseka za biostatiku na Univerzitetu Severna Karolina, škole za javno zdravlje, izjavio je, da ne samo da su slučajevi dečje paralize znatno povećani nakon obavezne vakcinacije (povećanje od 50% od 1957. do 1958. godine, i povećanje od 80% od 1958. do 1959.) već da su i statistički podaci nepropisno udešeni od strane službe za javno zdravlje kako bi se stekao suprotan utisak. Važno je shvatiti da vakcina protiv dečje paralize nije opšte prihvaćena, barem ne u početku. Uprkos tome, slučajevi dečije paralize, opali su kako u evropskim zemljama koje su odbile masovne vakcinacije, tako i kod onih koji su je primenili.
Kako je epidemija prirodno počela da opada ranih 50-ih, jasno se videlo da se broj slučajeva u zemljama u kojima je polio vakcina uvedena, zapravo povećao. U oblastima gde nije postojala epidemija, polio bolest počela je da se pojavljuje kada je vakcina bila uvedena u to područje. U zemljama koje nisu implementirale vakcinu, epidemija je prestala. Na kraju, prirodni pad dečije paralize ukazuje na to da, iako se i dalje primenjivala vakcinacija, većina vakcinisanih nije napadao virus jer je kod njih već bio stvoren imunitet na tu bolest. Važno je napomenuti da su slučajevi nakon 1961.godine, bili prisutni zbog same vakcine.
Još jedan podatak koji je važno napomenuti je da je polio vakcina imala tragove virusa SV 40 koji je direktno uzrokovao stvaranje raka u telu. Vakcine su zapravo bile te koje su činele telo lakše podložnim mnogim bolestima. Nauka ukazuje da se vakcinacija već mnogo puta dokazala kao potpuno neefikasna i kontinuirana upotreba vakcina samo pokazuje stvarnu svrhu koja se skriva iza njih.
