Branko Isaković je poznati basista, muzičar, producent, aranžer i snimatelj ambijentalne, duhovne i etno muzike. Muziku doživljava kao svrhu svog života, a note pretače u reči… toplina, dubina, lepota, sloboda, čežnja, proživljenost… Dok slušamo muziku u njegovom muzičkom studiju „Divine Sound“, Branko počinje svoju priču…
— Ljudi prepoznaju u mojoj muzici dubinu, da ništa nije napamet stavljeno već je sve duboko proživljeno. Opet, ne bih voleo da se predstavim kao neki meditativni tip. Nemiran sam momak koji voli da skače po bini, sluša rokenrol ali i kontemplativna osoba koja puno promišlja u toku dana.
Branko Isaković — Trillium
Kakav je bio put od rokenrola do ambijentalne muzike?
— U životu se sve dešava po automatizmu pa sam se i ja automatski bavio muzikom. Voleo sam je ali sam se uvek nekako distancirao… Odsviram u bendu i onda odem. Početkom 2000. godine sreo sam svog prvog duhovnog učitelja koji me je proveo kroz, da tako kažem, neku vrstu besmisla. Posle takvog teškog duhovnog iskustva shvatio sam koliki biser nosim u sebi i snažno sam se uhvatio za to. Došao sam do jednog dubljeg nivoa sa koga više nisam išao ka muzici iz neke mehaničnosti, već iz duboke potrebe. Dodirnuo sam mir i tišinu u sebi i tu je nastala ljubav prema ambijentalnoj muzici, muzici za isceljenje i relaksaciju. Meni to liči na apoteku, prođeš mrtav hladan pored apoteke, ali kad si bolestan – uđeš i kupiš lek. Tako je i sa ambijentalnom muzikom — ona nije za svakodnevnu upotrebu, ali ako je duši potrebno, ruka nepogrešivo ide i bira to što je dobro za nju.
Da li je svirka u velikim umetničkim grupama vrsta duhovnog rada?
Za mene je to uvek bio veliki duhovni rad. Bilo mi je jako teško, ogroman je pritisak kad si u grupi od 10 umetničkih ljudi, to je kao neka velika porodica… Tu ima puno izazova i mogu reći da nisam sve ispite položio.
Kako ste reagovali?
Uglavnom sam se povlačio i odlazio. Kada se povlačiš, lišavaš druge ljude svoje ljubavi, to je jedna vrsta osvete. Onaj ko to radi nosi dozu ponosa i agresivnosti, to je igra uma i nije je lako uočiti. Sada mogu da pogledam unazad i da vidim greške koje sam pravio.
Koje su to bile greške?
Nedovoljna iskrenost, to je po meni bila greška. U periodu od 2000-2006. nisam mogao iskreno da kažem: Ja ovo ne mogu, ovo mi ne odgovara. Lako mi je da kažem da ali veoma teško da kažem ne. Spolja sam pokazivao da prihvatam a unutra sam osuđivao i povlačio se. I strašno me je sve bolelo. Danas sa saradnicima situacije razrešavam vrlo brzo.
Order of Love je bio vaš prvi, samostalni CD ambijentalne muzike. Stvaranje takve muzike iziskuje harmoniju tela, duha, emocija, misli… Kako je vi doživljavate?
Kao da sam dobio poklon — bazen kreativnosti u koji možeš svakog trenutka da zaroniš… Lekovito je kada skočiš u taj „bazen“ — tog trenutka padaju svi problemi, bol, preispitivanja…
Da li to deluje isceljujuće?
Sve što radim, radim na sopstvenom isceljenju. Ponekad imam na umu kako će drugi ljudi to doživeti, da li će im srce zaigrati kada čuju, ali suštinski sebe lečim. Muzika jeste trajanje nota. Kada je zaustaviš, malo sačekaš… u toj pauzi, tišini između dve note, dešava se čudo isceljenja.
Branko Isaković
Nešto poput art terapije, vi je zastupate?
To je terapija umetnošću, pisanjem, muzikom, vezom, radom sa glinom… bilo kojim vidom kreativnosti. Mi potpuno zapostavimo dete u nama jer čujemo ono: Ma, daj, nećeš valjda da gubiš vreme sa tim? A suština je da sva naša postignuća poklonimo detetu u nama.
Da li je to deo onoga „voleti sebe“?
To je fraza. Kod mene je to pitanje duše i uma. Sviđa mi se metafora da je duša ženskog a um muškog roda i da je muškarac taj koji „maltretira“ ženu. Um je muškarac u nama koji uvek misli kako treba nešto da zaradi a duša je ženskog roda, rastapa se od ljubavi i lepote i samo joj treba da je ovaj pusti na miru.
