Šta je prva asocijacija na karikaturu? Crnohumorna kritika društva, šegačenje sa političkom situacijom, parodija socijalnih besmislica, karikiranje realnosti. Čovek prosto mora da se zapita da li u Švajcarskoj, na primer, uopšte postoje i rade karikaturisti?! Domaći karikaturisti, pak, očigledno nemaju problema sa odabirom tema, jer dešavanja, čak i ona na dnevnom nivou, mogu lako da razgore inspiraciju i probude kreativni impuls.
Poznati novosadski karikaturista, ilustrator i autor stripova, Mladen Oljača, obilato koristi plodno tle na kome živi, pa u svojim radovima obrađuje probleme svakodnevnog života koristeći satiru, cinizam, mračne opservacije. U tome ne štedi ni sebe, obzirom na to da crta i autokarikature. Njegove ilustracije su, pak, vrcave, šaljive i šarene, čime ostvaruje ravnotežu sa karikaturama, u kojima vizuelno ismeva sve društvene nedoslednosti, i kritički se ”hvata u koštac” sa realnošću. Podjednako crtački siguran i višeslojno izražajan je i kao autor stripova. Među poklonicima i kolegama je najpoznatiji po kolekciji kratkih stripova ”Bad Boy”. Strip ”Ajnštajn”, u kome se naučnik, gledajući televiziju, pretvara u Homera Simprona, našao je mesti i u čuvenom andergraund magazinu ”Mad”. Mladen Oljača je dobitnik nekoliko značajnih nagrada, i učesnik svih značajnijih izložbi u zemlji i regionu.
Može li bavljenje karikaturom da donese ”osvetnički odušak” onome što se nameće kao bolna tema, bolan problem?
– U odgovoru na ovo pitanje, ograničio bih se isključivo na sopstveno iskustvo, pošto nisam siguran na koji način drugi autori ‚‚vare’’ svoje karikature. U jednom periodu je crtanje karikatura i stripova na određene teme za mene zaista predstavljalo ‚‚ventil’’, odušak zahvaljujući kojem sam izbacivao višak ličnih frustracija zbog opšte situacije. Ovo je bio period na samom početku mog ozbiljnijeg bavljenja crtanjem. No, kasnije, kada su počeli da stižu angažmani, shvatio sam da je potrebno redukovati izrazito lični pristup, jer ne radi se više ‚‚samo za svoju dušu’’. Mislim da su, u skladu sa tim, tretmani ‚‚prozivanih’’ na mojim karikaturama vremenom pomalo (prividno) omekšali.
Ako je u početku bilo više sarkazma i groteske, sada sam skloniji ironičnom otklonu. Sada više volim da tretiram teme i likove kroz neku ‚‚dečju’’ vizuru, napravim sa njima neku šalu u maniru dečje sprdnje, nadmudrivanja, ali i njima samima, mislim na likove, dodajem dečje rezonovanje, ljutnju, prgave stavove i držanje. Na taj način, oni nisu predstavljeni kao zli i pokvareni, već više dečje budalasti na mojim karikaturama. Pri tome, ne mislim da se ovakvim tretmanom nužno izgubila oštrica, već je prevashodni cilj da se ukaže kako nisu oni toliko nedodirljivi i ‚‚veliki’’ koliko sami umišljaju. Oni na mojim karikaturama postaju ‚‚prgavi klinci’’, koje, ako počnu da brljave i dure se, jednostavno možete da prebacite preko kolena i isprašite im tur.
Da li je ovakva karikatura ‚‚osvetnički odušak’’ ? Možda, u nešto mekšoj formi, pri čemu, verujem, ništa nije izgubila od svoje kritičke uloge, samo ju je ispunila na malo drugačiji način…
Privilegija je raditi ono, što dozvoljava prenošenje određenih poruka. Po kakvim ste porukama Vi prepoznatljivi?
– Iskreno, ne znam! Zapravo, barem u mom slučaju, ‚‚slanje poruka’’ malo pretenciozno i preozbiljno zvuči. Stvaranje karikature, ilustracije, stripa, doživljavam kao jednu zabavnu, kreativnu igru. Dosta toga je u ovom procesu spontano i intuitivno. Ono što uvek pokušavam da postignem, to je da meni bude zabavno dok crtam. Prenošenje neke ‚‚teške’’ poruke i uticanje na potencialne čitaoce je u trećem planu. Da li ovo zvuči neozbiljno, čak sebično ? Možda. Ipak, mislim da daje najbolje rezultate.
Namensko plasiranje ‚‚poruka’’, osim što zvuči pretenciozno, ume da bude i opterećujući faktor, ponekad mučan (kada autor na silu pokušava da deluje što ‚‚intelektualnije’’ i ‚‚ozbiljnije’’ – znate ono, kad vam celo delo bode oči onim ‚‚vidite kako sam samo pametan’’ stavom). Sve ovo bih radije da izbegnem jer uglavnom ubija spontanost, zabavu i razigranost stvaranja. Posledično, rezultat može debelo da podbaci, a autor da ispadne smešan. Na zadatu temu pokušavam da smislim geg koji će prvo mene, dok budem crtao, a kasnije nadam se i čitaoce, kad budu čitali, zabaviti.
U rezimeu: tu je tema koju sam kroz crtež prokomentarisao iz svog ugla, dao neko svoje viđenje, bez namere da pametujem i bilo koga ‚‚ubeđujem’’ u nešto. Poruka, ako postoji u tom smislu, je više kao ‚‚kolateralna šteta’’ koja se slučajno prošvercovala :). Zato, nisam siguran da postoji neki set ‚‚lajtmotiv’’ poruka koje bi bile karakteristične za moje radove i koje bi me svojom prepoznatljivošću izdvajale od ostalih autora i njihovih radova.
Uz to, dodao bih da autori uglavnom nerado tumače svoje radove — radije prepuštaju čitaocima da se zabavljaju analizama, eventualno dešifruju ‚‚skrivene poruke’’ i pohvale autora zbog istih 🙂 …
Šta je ono što podstiče Vaš stvaralački potencijal, a šta je ono što ga sputava?
– ‚‚Odrešene ruke’’ u svakom pogledu podstiču stvaralački potencijal. Sloboda da se tema interpretira onako kako će meni lično biti najzanimljivije, je ‚‚gorivo’’ i preduslov za kreativan pristup. Svako ograničavanje i nametanje sužava kreativnost. Takođe, neke teme u startu više ‚‚leže’’, druge pak ne, što je stvar subjektivnog doživljaja. Generalno, što više neka tema dozvoljava parodiranje i ironisanje, prikazivanje kroz geg, to mi je draža za obrađivanje.
Ako, pak, govorimo o spoljnim faktorima koji podstiču kreativnost, stvaraju ideje, to mogu biti najrazličitije stvari. Ponekad je ‚‚inicijalna kapisla’’ neka muzika, drugi put običan, opušteni razgovor sa drugarima (šaljenje bez granica i zazora, tzv. ‚‚provaljivanje’’ – ‚‚takmičenje’’ u komičnom ‚‚nadmudrivanju’’ i nastavljanju na neku temu često izbacuje najbolje ideje), treći put nešto što sam negde pročitao/čuo/video… Ne postoji neka određena šema. Potom, detalj koji u znatnoj meri ograničava kreativnost jesu – tesni rokovi. U takvim, stresnim uslovima, često nemate vremena da smislite i ‚‚sažvaćete’’ kvalitetnu ideju, da je iole razradite. Prinuđeni ste da igrate na ‚‚prvu loptu’’. Ponekad u toku samog rada nailaze nova, bolja rešenja, krenete da nadgrađujete i razvijate početnu ideju i na kraju to ispadne nešto sasvim drugo u odnosu na početak. Tesan rok vam ne pruža mogućnost da se opustite i date najbolje od sebe… Ipak, najjači kreativni impuls se dešava kada dobijete da radite nešto što vam se lično dopada, kada se ‚‚poklope karte’’ pa vam neko naruči nešto što i vama lično znači – to je dobitna opcija. Nažalost, dosta često se dešava i da nekorektni uslovi ili nerealna finansijska osnova koja se nudi od strane naručioca, deluju destimulišuće i razočaravajuće…
Koga, obično, birate za junake?
– Termin ‚‚junak’’ možda nije pravi u mom slučaju. Generalno, pomalo sam ‚‚alergičan’’ na klasične predstave o ‚‚junacima’’, pogotovo ‚‚superjunacima’’, kakvih ima puno posebno u stripu. Čak imam želju da se sa takvim stereotipima poigram, podsmehnem njihovoj ‚‚junačkoj pojavi’’, našalim, napravim ih komičnim i pokažem koliko mi deluju besmisleni. Moj ‚‚junak’’ je običan čovek, šta više ispodprosečan, donekle luzer. Da se figurativno izrazim – volim da likovi koje kreiram ‚‚vrše malu i veliku nuždu’’, u smislu da se ne bave ‚‚velikim’’ temama na ‚‚herojski’’ način, već da se bore sa nekim svakodnevnim problemčićima i pri tome neretko ispadnu komični.
Moj tip ‚‚junaka’’ je nešto poput likova koje glumi Vudi Alen u svojim filmovima. Još bolje poređenje – Delboj, Rodni i ostali ‚‚luzeri’’ iz legendarne serije ‚‚Mućke’’ su tipovi karaktera kakve volim da kreiram. Igrom slučaja, narudžbine od klijenata uglavnom nameću ograničenja koja ne idu u ovom smeru. Tako ‚‚junaci’’ postaju političari, estrada, medijske ‚‚zvezdice’’. Jednostavno, narodu je izgleda zabavnije da čita o takvim likovima, ‚‚junacima’’ modernog doba u Srbiji (ali i šire)… Da ne zaboravim : takođe obožavam da crtam karikirane, humanizovane životinje, sa svim ljudskim osobinama, poput napred navedenih ‚‚nesavršenih’’ ljudskih uzora. U tom smislu, mogu slobodno da kažem kako su karikirane životinjice jedan od mojih omiljeni tipova ‚‚junaka’’…
Kada biste mogli da birate i radite nešto po svom ukusu, a ne po zahtevima naručioca, šta bi to bilo?
– Deo odgovora na ovo pitanje sadržan je u prethodnom. Ne bih mogao precizno da odredim formu – bilo bi to nešto između stripa, ilustracije, karikature, sve zajedno izmešano u nekoj vrsti knjige, u kojoj bi pored teksta i puno crteža, bile i raznorazne druge forme izražavanja, poput fotografija, fotomontaža, kolaža… svega kroz šta bi meni lično bilo zabavno da ‚‚provučem’’ svoje junake. A junaci bi bili poput opisanih u prethodnom odgovoru. Sadržaj bi trebalo da bude komičan, duhovit, otkačen, iščašen, nestandardan, razigran u svakom pogledu i tekstualno i vizuelno.
Gari
Dakle, ‚‚razbijena’’ forma sa puno igrarija, zabave i humora, koja bi, verujem, bila interesantna i čitaocima, ne samo meni koji bih tako nešto voleo da radim. Pomenuh ranije – lično uživanje tokom rada je bitan preduslov da nešto ispadne najbolje što može, u okvirima sopstvenih granica i mogućnosti. Ne znam koliko bi ovako nešto bilo finansijski opravdano, sa stanovišta izdavača koji uvek mora da razmišlja u tržišnim okvirima, ali fakat da bi bilo zabavno i kreativno…
Jedan od skorijih projekata koji je delimično na tom tragu je ‚‚Gari’’. Reč je o izmišljenom karakteru, gariju (prim. aut. – u novosadskom slengu, termin gari označava drugara, poznanika, prijatelja), koji se kreće u realnom prostoru Novog Sada, živi kao prosečni pripadnik mlađe srednje generacije, sa svim realnim problemima koje ova ‚‚titula’’ nosi, razrešava ih na svoj način i komentariše aktuelne događaje i pojave kojima je okružen. Njegovi pratioci su golub (koji je inače jedan od simbola Novog Sada, nalazi se i u grbu grada) i pas, ulični mešanac, koji su humanizovani i takođe imaju svoje komentare u dijalozima sa Garijem. Projekat je, kao moje kompletno autorsko delo, počeo svoj život na jednom od novosadskih portala, ali je, nakon osam meseci, pre izvesnog vremena, ‚‚penzionisan’’, pa je trenutno u ‚‚eksperimentalnoj, razvojnoj fazi’’, iliti u ‚‚prevodu’’ – radim ga za svoju dušu, u nadi da će se pojaviti zainteresovana strana koja bi bila voljna da postigne nekakav dogovor, te da Gari nađe svoje ‚‚udomljenje’’. U ovom momentu, on ‚‚živi’’ jedino na svojoj Fejsbuk stranici…
Crtači strippva su uskraćeni za javna priznanja. Da li Vas buni to što mediji ne prate i ne podržavaju crtače stripova?
– Strip crtači su u velikoj većini skromni ljudi. Da bi stvarali, njima nisu neophodna ‚‚svetla pozornice’’ niti neka naročita medijska pažnja, u onom estradnom smislu, kako se to obično podrazumeva i biva u Srbiji. Strip autori vole da se eksponiraju iz senke – preko svojih dela, ne lično. Javno pojavljivanje u medijima, dodeljivanje priznanja, nagrada i slično, nije baš nešto o čemu sanja prosečan strip autor. Ono što je njemu važno i bitno, to je prostor za objavljivanje. Pošto mora od nečega da živi, jako je poželjno da za objavljivanja bude i plaćen.
Zvuči možda čudno i smešno što ovo ističem, ali iznenadili biste se koliko ljudi rezonuje otprilike u sledećem maniru : ‚‚Šta, zar očekuješ da ti se nešto i plati ?! Pa zar ti ne crtaš iz zadovoljstva ? Zar nije dovoljna nagrada što će ti rad biti objavljen, što će javnost videti tvoje crteže ?’’. U tom smislu, VEOMA me buni nedostatak ne podrške, već pomanjkanje normalnog, zdravorazumskog rezona – da za svoj rad strip autor, ilustrator, karikaturista, crtač treba i mora da bude pošteno plaćen. Baš kao što, na primer, krojaču platite kada vam on sašije odelo koje ste od njega naručili.
Izgleda da kod nas još uvek nismo došli do tog stepena razumevanja ove profesije – jer radi se o profesiji, baš poput bilo koje druge, u čije učenje, savladavanje, uvežbavanje, sticanje potrebnog stepena veštine i brzine, je neophodno uložiti godine i godine ozbiljnog truda i rada. Javna priznanja i medijska pažnja su lepe stvari, ali neophodnije i neuporedivo važnije je nekako obezbediti ove bazične, egzistencijalne uslove. Takođe, buni me što mediji ne prepoznaju atraktivnost crtanog sadržaja na svojim stranicama, elektronskim ili štampanim, svejedno.
Čast izuzecima, ali primetno je drastično pomankanje prostora posvećenog stripu u štampi i na portalima. Pri tome mislim na rubrike sa strip kaiševima ili tablama, ne na tekstove posvećene stripu. Jer tekstovi o stripu predstavljaju više podršku novinarima koji ih pišu, mnogo manje autorima stripa, koji i dalje nemaju gde da objave svoje radove, iako, eto, neko o njima piše. Što je apsurdna situacija : imate gde da pročitate recenziju, prikaz stripa, ali ne i sam strip. U zaključku: nedostaju mnoge vrste neposrednije i konkretnije podrške od javih priznanja…
U Politici je objavljen laskav tekst o Vama, uz napomenu da su Vaša dela ”dozvoljeno samo onima sa širokim vidicima i hrabrim srcem”. Šta je autor ovog navoda hteo da istakne?
– Mogu samo da pretpostavim šta je zapravo autor pomenutog navoda želeo da naglasi. Radi se o prikazu strip albuma ‚‚Bad Boy’’ u kojem su sakupljeni moji kratki stripovi. Uglavnom su to, kako volim da ih nazovem, ‚‚krateži’’ (pri čemu ovaj termin ima dvostruko značenje : ‚‚kratež’’ kao kratka forma, ali takođe i kao efekat koji je čitanje stripa poželjno da izazove – ‚‚hitac’’ ispaljen iz ‚‚krateža’’ u svest čitaoca), zaokružene geg pričice, na po nekoliko strana svaka, nastale mahom devedesetih. Svi se, verujem, odlično sećamo ovog perioda, a sumnjam da je ikome ostao u lepoj uspomeni.
Autorski stripovi nastali u jednom takvom vremenu i okruženju sasvim sigurno nose jak ‚‚šmek’’, da ne kažem zadah atmosfere koja je tada vladala. Obzirom da su u pitanju autorski radovi, dakle bez uticaja urednika, bez naručenih tema i bez unapred predviđenog i namenjenog prostora za objavljivanje, teme i način na koji su obrađene su takvi kakvi jesu. Nisam vodio previše računa hoće li se to nekome dopasti, hoće li neko imati nešto protiv određenih tema, da li sam možda čačnuo i poneki tabu, rekao nešto što nije baš odgovaralo tadašnjem preovlađujućem mišljenju… Dakle, sasvim je moguće da se određeni broj potencijalnih čitalaca ne bi složio sa pročitanim, neko bi imao ponešto i protiv, a ponekog bi, možda, poneki kadar i uvredio, jer se kosi sa njegovim nazorima i ubeđenjima.
Verovatno je sve to imao na umu autor teksta u Politici kada je napisao da je ‚‚Bad Boy’’ ‚‚dozvoljen samo onima sa širokim vidicima i hrabrim srcem’’. U svakom slučaju, njegovu opasku sam doživeo kao veliki kompliment…
