Kako postojati i ostati slobodan u ljubavi? Kojim putevima istraživati beskonačnost Vaseljene, i za šta se uhvatiti kada se ukaže kosmički bezdan? Čega se trebamo čuvati, a ka čemu bi trebalo težiti? Na ova, i brojna pitanja koja se tiču bivstvovanja u jedinoj realnosti koja postoji, u obilju osećanja, u svojim knjigama odgovore daje Milan Nikolić Izano, pisac i pesnik božanskih rečenica i stihova, uporni, nepopustljivi, nadahnuti promoter ljubavi. Ljudske, božje, sveobuhvatne.
Milan Nikolić Izano nas, svojim pričama koje kao da slika a ne piše, poziva da dozvolimo srcu da prepozna datu mu širinu i dubinu, kako bi spoznali i sagledali suštinu. Neko je ko nas upućuje na jedinstvo sa Bogom, na osluškivanje sopstvenih duša, kako bi čuli i šapate onih duša koje koračaju uporedo sa nama. On živi svesno, otvorenih očiju, radoznalo tragajući za novim tajnama, sa kojima će se obračunati u pesmama. Tišinu prepoznaje kao vrhunac komunikacije, u kojoj su sadržana sva pitanja i svi odgovori.
Poštovalac je poznavalac žena, koje razume i kada se smeju i kada plaču, kada se stide i kada su nemirne, kada su divlje i kada su pitome. On je muškarac koji se, istovremeno, čeliči i lomi pred skutima žene, spreman da se izgubi, i pronađe, u njenoj svetlosti. Osećanja razapinju njegova jedra, sa kojima plovi po talasima uzdaha, lako, kao da ih bura nikada nije dotakla. Strast opisuje kao čarobni napitak života, a ljubav… „Ljubav je sve, verovali mi to, ili ne.”
Kao sagovornik, Milan Nikolić Izano je velikodušan i izdašan, zahvaljujući zavidnom obimu znanja i nesvakidašnjim iskustvima. Pred vama je tek delić onoga što mi je poverio, a što će, u to ne sumnjam, biti dovoljno da zajedno odškrinemo vrata njegovog bogatog sveta.
Vaš duhovni preobražaj je došao kao posledica ličnih i materijalnih gubitaka. Predstavljate dokaz da bi, umesto insistiranja na konstantnoj sreći, trebalo da prigrlimo svoje patnje, poraze, pa i greške?
– Čovek je materijalno, duhovno, emocionalno, mentalno i božansko biće. Kroz život se razvijamo u svim pravcima našeg bivstvovanja. Mali broj ljudi je svestan svog razvoja, a većina o njemu ima pogrešan uvid.
Naše nesreće, bolesti, patnje, gubitke, greške, smatramo za produkte zle sudbine, ili pak, uveravamo sebe da pakost i zloba, koje nam stižu od nekoga drugog, mogu da imaju loš uticaj na naš život. Razumevajući svoj životni put, došao sam do zaključka da ma koliko drugi uticali na njega, uvek postoji neko ko je moćniji i čija volja ukazuje na stazu po kojoj hodam. Onoga dana kada sam shvatio koja je moja božanska životna staza, pronašao sam i umerenost. Sada znam da u životu ne postoji trajna sreća i patnja, već postoji put koji treba pronaći i slediti, a on vodi u preobražaj. Sreća je razvoj čoveka na svim poljima postojanja dok hoda svojim putem.
Mnogi tragaju za svetlošću, ali na pogrešnim mestima, i na pogrešne načine. Gde je izvor Vaše sreće? Koji Vas putevi ka njoj vode?
– U svojim knjigama sam već više puta o tome pisao, na različite načine. Da bi čovek pronašao sebe, potrebno je da dobije „druge oči svoje“. To su oči koje ne gledaju oko nas, nego u našu unutrašnjost i u njoj tragaju i dobijaju odgovore na pitanja: Ko smo, koji nam je put i kuda idemo?
Naučnici su isto tako tragali za esencijom ljudskog postojanja, i pronašli su da je foton najsitnija čestica našeg organizma. Prema tome, čovek je materijalizovana svetlost, i ako treba tragati za svetlošću, tražimo je u nama. Što se mene tiče, sledim put ljubavi. On me vodi do izvora moga bića. Putujući kroz život, lepo je doći i do svog Izvora. Sreća je i to.
Milan Nikolić Izano
Da li je Vaš unutrašnji vid podešen tako da primećujete i upijate samo ono što je lepo? Može li nešto da Vas naljuti ili razočara?
– Ljutnja i razočaranje se zadržavaju samo kod osobe koja je nezadovoljna sobom. To su osećanja koja će uvek prolaziti kroz nas, ali na nama je da ih ne zadržavamo u sebi. U ovome je i suština odgovora na Vaš prvi deo pitanja.
Unutrašnji vid mi nije podešen na lepo, već naprotiv, na ono za šta ljudi govore da je ružno i loše. U njima treba pronaći lepotu stvaranja, a u lepoti smiraj duše. Ljubav je uzrok, a lepota je posledica stvaranja. Kada u sebi pronađem ono što je loše, prihvatim ga i tragam odakle je došlo. Ako ne uspem, naljutim se, razočaram se i postanem nezadovoljan samim sobom. Kada uspem da ga oplodim ljubavlju, i da iz njega izvučem dobrotu i lepotu, onda sam zadovoljan. Osećanja nezadovoljstva sobom su prilike da se odlučno radi na svom usavršavanju i razumevanju savršenstva i lepote sveta.
Šta je potrebno da bi čovek, posebno onaj modernog doba, spoznao svoju veličinu i svoje konstruktivne, produktivne moći?
– Čovek dostiže nesagledivu veličinu tek kada svoje životne potrebe spusti na minimum za opstanak, a njegova dela dostignu maksimum u zadovoljavanju potrebe čovečanstva za životnim napretkom. Niko od nas nije savršen i ništa što napravimo nije savršeno, ali je zato sve u prirodi okupljeno u savršeno jedinstvo. Iz tog razloga ne trudimo se da postanemo neko i nešto, već jednostavno ostajemo kakvi jesmo, prirodni, da bismo bili sve.
Svedoci smo naleta gladi za duhovnošću. Crkvene svečanosti su posećene, masovno se održavaju predavanja i radionice koje se tiču podizanja nivoa svesti, knjige se čitaju i prodaju. Uprkos tome, sve je prisutnija pohlepa, nemoral, urušavanje ljudskosti. Kako objašnjavate te krajnosti?
– Kada se razgrađuje država i društvo, onda se njegovom narodu ne oduzima vera, već mu se pružaju uslovi da veruje u sve i svašta. „Svašta vernici“ su opasniji po društvo od potpunih nevernika, jer su lako podvodljivi. Takvim osobama se upravlja na svim nivoima svesti. Otuda potiču pohlepa, nemoral, samoljublje, mržnja, zloba…
Nijedan čovek se ne rađa sa takvim osobinama, stiče ih. A da bi ih zadržao neko iz senke se trudi da mu budu lako dostupne, vidljive i primamljive. U svojoj suštini, čovek zna ko je i zato traga za duhovnošću. Kako godine budu prolazile bićemo svedoci sve veće gladi za njom, ali će njena prava hrana biti dostupna malom broju ljudi.
Nemogućnost da se duša nahrani zdravom hranom, dovodi do njenog uništenja. Kako se lošom hranom truje telo, tako se i lošom duhovnom hranom truje duša. Završni svetski rat je rat za ljudske duše. On je počeo i njegove strahote se primećuju svuda oko nas.
U svima postoji zapis besmrtnosti, ipak, mnogi se odriču tog božanskog u sebi. Negiraju svoje unutrašnje biće, stvaraju oklop oko njega. Gde su koreni straha?
– Duša je jedina nedeljiva ćelija ljudskog organizma u kojoj se čuva zapis jedinstva čoveka sa Bogom. Ljudi su sagradili ogromne zlatne hramove, da bi u njima tragali za Svevišnjim. A On je čoveku dao malu svetlosnu dušu da Ga u njoj pronađe.
Duša je najveći Božji hram. Vertikalna linija solarnog principa koja spaja srce, dušu i duh, nevidljiva je za naše oči, ali je očita onima koji slede božansku stazu. Čitajući sve ono što su zapisali naši duhovni oci, pronašao sam odgovore na veliki broj pitanja koja sam sebi postavljao u vezi spoznaje ko sam, koje su moje vrednosti, kuda idem i gde ću nakon smrti. Ta duhovnost koja je sačuvana u mudrosti našeg Roda, naučila me da poštujem božansko u sebi. Shvatio sam da je Biće u meni, a da ja bivstvujem u njemu.
Suština moga postojanja je u delovanju za sveukupno dobro. Razlika od zapadnjačkog shvatanja čoveka kao individue koja može sve sama u formi nadčoveka, i učenja naših duhovnjaka koji čoveka prihvataju kao svečoveka u kome klija i raste božansko seme je ogromna. Mi na neki način pripadamo toj zapadnoj civilizaciji, nalazimo se na njenim granicama, ni ovamo ni tamo, tako da se njihovo shvatanje života i čoveka prelilo i kod nas. Nažalost, to nam je i donelo velike probleme, jer u našoj veri nije bilo straha od smrti. U genima nam je ugrađeno znanje i verovanje predaka o zemaljskom i nebeskom životu, i da se nebesko carstvo osvaja delima na Zemlji.
Najveći strah zapadne civilizacije je strah od smrti. Mi smo dopustili da to pogrešno verovanje uđe i u naš narod. To prihvatanje stranog nam učenja, nedolično je našem poreklu, i koren je straha iz koga je izbio korov koji je prekrio cvetove starog znanja o besmrtnosti božanske duše u nama.
Utisak je da je strah glavni autoritet, da dominira u odnosu na druga osećanja. On nagoni ljude da beže u ravnodušnost, da se odriču ljubavi. To je u stvari paradoks, zar ne, obzirom na to da je ljubav jača od straha?
– Postoje samo dve energije koje vladaju svetom. Ljubav i strah. Prva je božanska, a druga je ljudska. Zato je ljubav uvek jača od straha, ali je strah energija koja dominira nad ljudskim iluzornim sudbinama.
„Voli sebe nežno i ćutljivo, tako da nikada nijednu reč o toj ljubavi preko usana ne ispustiš i nauči kako da je kroz oči toplinom i sjajem propustiš, da sve one oko tebe željne njene milosti njome ispuniš. Deli drugima svoju ljubav iskreno i nenametljivo i ne očekuj zauzvrat dobit, nagradu ni slavu, već slobodno, opušteno i radosno hodi po svojoj životnoj stazi, jer postoji neko veoma moćan koji voljom Njegovom na tvoje dobro biće pazi. Voli sebe ćutljivo.” Iz knjige „Dnevnik duše”.
U knjizi „Lanac ljubavi“ tema je bila razumevanje sudbine duše, borba u nama i kako pronaći put koji treba slediti. Da li ići onim po kojem hodaju Anđeli ili odabrati onaj po kome hode Demoni? Mislim da će ovaj deo iz knjige odlično objasniti moje stavove o Vašem pitanju: „Možda ću neke razočarati, ali svi sledimo samo Anđela. Ne postoji nikakva igra na nebu, tamo su samo Anđeli, a Demoni su tu, u nama. Oni znaju da nas ne mogu imati, da ono što ih najviše boli dolazi odozgo, iz Vaseljene. Njihove snage i moći su ograničene, oni ne mogu da obuzdaju tu silu. Ne mogu da zaustave ljubav. Jedino što mogu jeste da ubace u našu dušu i telo strah. Tako nas drže zarobljene na ovome svetu, u zabludi da naš strah može nadjačati Božansku Ljubav.
Kolika je snaga demonskog čoveka u odnosu na snagu Boga i njegovih glasnika Anđela? Takav je isti odnos snaga i između straha i ljubavi. Zato ljubav uvek pobeđuje strah i sve što on nosi sa sobom: mržnju, zavist, pohlepu… Kada ljubav sprži poslednje deliće straha, Demon se povlači i od nas ostaje samo prah koji Anđeli vrate na nebo, pročiste ga i opet ga razbacaju po svetu. Da, taj prah je čista ljubav, a to smo mi.“
Kako naučiti ljude da budu ono što jesu? Kako ih osloboditi imperativa savršenost i olakšati im da pronađu srodnu dušu?
– Mnogo ljudi traga za srodnom dušom koja bi ih razumela, ali je malo onih koji su pronašli i razumeli svoju dušu. Razumevanje samog sebe je jedini put, koji je potrebno slediti da bi se stiglo do tragova koje ostavlja za sobom srodna duša, jer tek tada oni se jasno vide i čovek shvati da nisu ni ispred, niti iza, već pored nas na istom putu.
Naše nesavršenstvo je ono što nas razdvoja od savršenog ljubavnog partnera. Zato je poželjno da pokatkad odemo daleko, da bismo osetili snagu bliskosti sa osobom od koje smo se razdvojili. Samo nam ta udaljenost može pokazati da li još uvek vidimo ili ne svetlost u senci osobe, koja je ostala iza nas. Treba znati, da nesavršenstvo nije poricanje savršenstva, već se to samo beskonačnost slobodno otkriva u granicama konačnosti, kao svetlost u tami.
Kako se na noćnom nebu traga za sjajem zvezda, tako se i u voljenoj osobi traga za vrlinama. Kada nema svetlosti, nema ni ljubavi i tada beskonačnost postaje konačnost. Tako isto, odlaskom, daleko od sebe, možemo se osloboditi imperativa savršenosti. Slobodno zagazite u sebe i obiđite tamne granice svojih mogućnosti. Siguran sam da ćete u njima pronaći iskre svetlosti koje će vam pokazati sve vaše nedostatke u savršenstvu postojanja u kome živimo. Uživajte u njima.
Imate li šesto čulo? Kada se na njega oslanjate, šta Vam ono najčešće govori?
– Pre nekoliko godina sam napisao da će se razvoj naše civilizacije zasnivati na rađanju šestog ljudskog čula. Njega bi činilo razumevanje emocija srca i osećanja duše. Mada su neki skloni tome da su emocije i osećanja jedno te isto, ja sam ih namerno podelio da bih tako razdvojio na ona materijalna, koja su bliže srcu, i na ona duhovna, bliža duši.
Razumevanjem svojih osećanja, dobićemo mogućnost da razumemo i osećanja drugih, a samim tim razumećemo probleme koje tište i sa kojima se suočavaju ljudi oko nas. Verujem da će se tako smanjiti nesuglasice i da će se lakše pronalaziti rešenja za sve probleme, i zbog toga ratovi ne bi imali smisla, zavladalo bi doba mira i prosperiteta.
Poznato je da je na ovim prostorima postojala Vinčanska civilizacija koja nije ratovala dve hiljade godina. To je bila civilizacija ljubavi kroz vladavinu matrijaharnog principa. Ako u meni postoji osvešćeno šesto čulo, mogu ga prepoznati po tome što u svojim delima pišem o ljubavi. Koristim reči u kojima nikada nema vulgarnosti, ali u rečenicama dominira strast i večnost. Ljudska ljubav se ne može objasniti bez erosa, odnosno, strasti.
Dok se božanska ljubav objašnjava kroz razumevanje agape-a, tj. bezuslovne ljubavi. Shvatio sam da je sadašnjost jedino moguće vreme u kojem stvaram, ali je najvažnije da delo koje stvorim ostane za večnost i zato pokušavam da se nikada na njega ne oslonim, već da ga kroz sebe propustim i podelim.
U čemu se otkriva i prikazuje, senzualnost žene?
– Najprivlačnija žena je ona koja mislima i pogledom očekuje nežnost, a rečima i dodirom je poklanja. Nežnost je svilena haljina koja se nikada ne treba skinuti sa žene. Pravi muškarac zna da žena ispred njega nije gola kada skine odeću, nego kada rečima otvori svoju dušu dok suzama pere ulaz u nju. Tada mu ona daje sve svoje sveto. Daje mu svoje biće, daje mu ljubav. Ukoliko je prihvati, on će znati da je poštuje, i ako se dogodi da se njegove oči zadrže na nečijem tuđem telu, to će biti nakratko jer će se on uvek vraćati njenoj dubini.
Ljubav se nalazi u dubini duše i zato lepota žene nije samo ona okom vidljiva, već se pronalazi i u njenim očima i rečima. Žena se voli dubinom očiju i miluje iskrenim rečima, a pazi se kao violina od ružinog drveta, jer samo ona dozvoljava vrhunskim majstorima da od nje dobiju ono što je u njoj najvrednije. Senzualnost žene je u njenoj tajni, i zato se ona ne prikazuje, već se ona viteštvom otkriva, snagom duha i lepotom tela.
