U Japanu, bašta je umetnička forma i može čak imati i duhovni značaj. Zen bašte su poznate kao „suve baste” ili „stena bašte.” Termin potiče od japanske reči karesansui (kū shān shuǐ), što znači „suve planinske vode.”
Dairjo, monah koji beše kuvar u Bankeijevom manastiru, odluči da povede računa o zdravlju svog starog učitelja i poče da mu daje samo sveži mizo, pastu od sojinog zrnevlja pomešanu sa žitom i kvascem, koja često fermentira.
Zen učitelji podučavaju svoje mlade učenike nesputanom izražavanju. Dva susedna zen hrama imađahu po jednog štićenika. Jedan od njih, koji svakog jutra odlažaše u nabavku, zastade na drumu dečaka iz susednog hrama.
Jednoga dana, sticajem raznih okolnosti kasnilo se sa pripremom ručka za učitelja soto zena Fugaija i njegove sledbenike. Zbog toga je kuvar, u velikoj žurbi i zazoru, morao da potekne u baštu i svojim oštrim nožem naseče raznovrstan zeleniš…
Neki učenik zena dođe kod Bankeija i požali mu se: „Učitelju, imam neobuzdanu narav. Kako da je se rešim?“
Bila jednom u Kini neka starica koja je više od dvadeset godina izdržavala monaha. Dok je on meditirao ona mu je sagradila kolibu i sve vreme ga hranila.
Kada je Bankei odlazio da meditira u osami, učenici iz raznih delova Japana dolazili su da prisustvuju. Tokom jednog od ovih okupljanja, nekog učenika uhvatiše u krađi.
Tanzan i Ekido jednom zajedno putovahu blatnjavim putem. Sve vreme ih je pratila kiša. Zašavši za krivinu, sretoše lepu devojku u svilenom kimonu s pojasom…
Dvadeset monaha i jedna monahinja po imenu Ešun učili su o meditaciji kod izvesnog zen učitelja. Iako obrijane glave, u jednostavnoj odeći, Ešun je bila veoma lepa…
Sa nastankom zena, u Kini u 6. veku i kasnije u Japanu, u 12. veku, duga poučna priča — alegorija iz budističke tradicije nastale u Indiji, ustupa mesto kratkoj formi zen priče koja unosi nove elemente..