Porođaj je inicijacijski momenat za svaku ženu i pamti se doživotno. Taj drevni proces nekada je bio u rukama samih porodilja koje su upravljale njegovim tokom i preuzimale odgovornost za sam čin, pouzdajući se u svoje porođajne snage i pomoć ljudi od poverenja.
Takav način porađanja omogućavao je porodilji da doživi blaženstvo, zadovoljstvo, preplavljenost hormonima sreće… Majka bi privila svoju bebu na grudi i prenos bebe u novi svet protekao bi s mnogo ljubavi, nastavljajući kontinuitet povezanosti koju su majka i beba imale tokom trudnoće.
Nažalost, civilizacijske tekovine i medicina kao njena produžena ruka, umetnule su svoje prste u ovaj drevni proces. Oduzele su snagu, odgovornost, kontrolu nad činom rađanja porodiljama i uvele medicinski asistiran porođaj koji se kao standardna procedura odvija u bolnicama. Žene su time mnogo izgubile, a takav način porađanja nastavlja se od Drugog svetskog rata sve do danas.
Vlado Ilić, sistemski terapeut
Porođaj i „porodčni raspored“
Naš sagovornik o ovoj temi je Vlado Ilić sistemski terapeut, učitelj metoda „porodičnog rasporeda“, suprug i otac petoro dece, koji nam rasvetljava zašto i koliko je čin rađanja važan za majku i njenu bebu, porodicu i društvo u celini.
Prilikom neometanog porođaja majka i dete oslobađaju prirodne opijate slične onima koji se oslobađaju prilikom orgazma. Endorfini čine da se majka i dete odmah po rođenju „zaljubljuju“ jedno u drugo i među njima stvara jaka, trajna i prirodna povezanost.
„Rođenje je usko vezano za seksualnost, a seksualnost za život i smrt. Rezultat modernih tehnologija i takozvani savremeni pogled na svet i život doveli su nas do toga da živimo u vremenu pripitomljene seksualnosti. Mi smo je ukrotili i od silovite bujice tako napravili kanal u kojem voda više i ne teče, jer hoćemo da je potpuno držimo pod kontrolom. Time smo je, naravno, potpuno lišili kako njene veličine, tako i njenih posledica”, kaže Vlado.
Seksualnost i čin rađanja
Kao i tokom istorije, i danas se porođaj i seksualnost, dva najznačajnija ljudska iskustva, događaju oči u oči sa smrću. Putem začeća par postaje svestan da kreira nekoga ko će ih nadživeti, čime taj čin dobija izuzetnu veličinu. Majka koja rađa dete je na tankoj liniji između života i smrti, a odlukom da rodi ona se svesno odlučuje da se izloži tom velikom izboru, koji se uglavnom završava dobro, rođenjem deteta, na sreću majke, oca, porodice…
U prošlosti su se porođaji češće, a danas vrlo retko, završavali tragično, što ostavlja duboki trag u porodičnom i društvenom sistemu. Traume koje su se prenosile generacijama dovode do raznih iracionalnih strahova od porođaja, kako kod žena tako i kod muškaraca. Neki od tih iracionalnih strahova su: strah od žena, strah od prepuštanja ljubavi, ženama, seksualnom činu, impotencija, želja za dokazivanjem, nasilje prema suprotnom polu, samom sebi, nasilje uopšte…
Institucionalna kontrola
Naša zajednica koja je institucionalizovala čin rađanja i koja taj čin posmatra s velikim strahom, umnogome podseća na Zigfrida, junaka germanske mitologije. On je neustrašivi junak koji pobeđuje sve neprijatelje, pa i strašnog zmaja, kupa se u njegovoj krvi i tako postaje neuništiv, ne boji se smrti, bola, poraza. Ali najranjivijim se, paradoksalno, pokazuje tamo gde treba da je siguran, a to je onda kada je u odnosu s voljenom ženom. Sva njegova neustrašivost tu pada na kolena. Tu se otelovljuju svi njegovi strahovi, i najveći — strah od života. Jer da bi ga sačuvala na samom početku detinjstva, njegova majka svojim životom plaća njegov život.
Poput Zigfrida, usled velikih strahova koji su se duboko ukorenili preko kolektivnog nesvesnog, društvo je preko svojih institucija poseglo za što boljom kontrolom nad činom rađanja. Porodilje se smeštaju u porođajne sale u kojima umesto babica sve češće intervenišu lekari. Iz straha od života s kojim se svakodnevno susreću posmatrajući ga na samom izvoru, lekari se često umeću i ubrzavaju ili premošćuju prirodni tok događanja, koji ne bi trebalo ometati osim u izuzetnim slučajevima.
Sam porođaj postaje veoma profitabilno sredstvo kojim se manipuliše, jer u svesti mnogih porodilja još je prisutan veliki strah i malo znanja o razlozima i posledicama nekih medicinskih intervencija. Odgovornost za čin porađanja i aktivnu ulogu od porodilje preuzima medicinsko osoblje. Tako dolazi do velikog broja carskih rezova koji se zahtevaju bez opravdanih razloga, do ubrzavanja, indukovanja porođaja, kao i primene anestezije kojom se sprečava da porodilja doživi ono što joj je priroda namenila prilikom prirodnog porođaja.
Prvi sati života
Porodilje postaju pacijenti i u duhu vremena u kojem živimo oduzeta im je povezanost sa sobom i vlastitim telom: često smatraju da je lekar taj koji treba da ih porodi umesto da se porađaju same, kako je to priroda i osmislila. Porođaj kao i seksualni čin jeste intiman i sveti čin, koji je izgubio bitku s belim mantilom, osvetljenom porođajnom salom, osobljem koje se u svojoj rutini često grubo odnosi prema porodilji. Čin rađanja tako je izgubio svoje dostojanstvo, intimnost, svetost i veoma vrednu ulogu kao prilika za duhovni rast i preobražaj svake žene. Snaga rađanja oduzeta ženama dovodi do posledica koje se ne ogledaju samo na zdravlju novorođenčadi, nego i na celokupnom društvu.
Prvi sati po rođenju bebe kreiraju njen odnos prema sebi i svetu koji je okružuje, kao i njen kapacitet za ljubav. Nedostatak prirodnih opijata koji se luče posle porođaja i preuzimanje novorođenčadi na „obradu” od strane osoblja, dovode do slabljenja prirodne povezanosti između majke i bebe, što kao rezultat ima sve nasilnija društva, ljude otuđene od prirode, od drugih ljudi i sebe samih, izgubljene sa svojim potrebama u tekovinama savremenog sveta, sve slabijeg zdravlja, zakržljalog instinkta…
Buđenje svesti
Na sreću, svest se kod mnogih žena probudila ili se budi, pa se tako sve veći broj žena odlučuje za kućne porođaje, kako kod nas tako i u zapadnom svetu. Ti porođaji koji se vode u kućnim uslovima, porođajnim centrima ili pak bolnicama s posebnim odeljenjima za prirodne porođaje, mnogo su humaniji, dostojanstveniji i intimniji.
„Porađanje u prirodnim, kućnim uslovima ima u Nemačkoj već dugu tradiciju”, kaže Vlado, koji je bio podrška svojoj supruzi tokom kućnog porođaja. Odluka o tome gde će dete biti doneto na svet predstavlja deo „kulture porađanja”: u Nemačkoj se godišnje više od 10.000 žena odlučuje za porađanje kod kuće, a sve više žena opredeljuje se za preglede kod babice umesto kod lekara.
Snaga pramajki
Prilikom kućnog porođaja mogućnost komplikacija svodi se na minimum jer je žena lišena ometajućih faktora kojima je izložena u bolničkim uslovima. U intimnoj atmosferi, neometana, neposmatrana, porodilja ima pristup drevnom znanju koje vodi njeno telo i ona zna kako da se ponaša i kako da rodi svoju bebu.
Potpomognuta snagom svojih pramajki koje su se porađale toliko puta pre nje, ona postaje boginja na svom najvažnijem zadatku. Kao nagradu dobija blaženstvo, sreću i spokoj, prirodnu povezanost sa svojom bebom u apsolutnom kontinuitetu od samog začeća. Kao što gusenica bez ikakve asistencije probija čauru da bi postala leptir, neometano rađajući žena rađa i sebe kao majku i svoju bebu, osnažena iskustvom koje zauvek ostaje u lepom sećanju. Ljudi rođeni na takav način imaju snagu i plemenitost, a žena osnažena takvim iskustvom postaje isceljujući izvor koji može da osnaži i druge žene da krenu tim putem.
Priprema za prirodni porođaj
„Sam čin rađanja od velikog je značaja i potrebno je da mu svaka porodilja posveti veliku pažnju tako što će se što bolje informisati“, kaže Vlado. Važno je preuzeti odgovornost za sam čin porođaja, pripremiti se fizički i psihički, u čemu prilično mogu da pomognu: joga namenjena trudnicama, meditacije kao i radionice „poretka ljubavi“. Radionice „poretka ljubavi“ mogu da nam pruže uvid šta je bitno osvetliti u našim ličnim istorijama da bi taj događaj protekao najbolje za majku i bebu. Tako, na primer, kod trudnice koja se veoma boji porođaja mogu da se probude informacije koje je na porođaju doživela neka od njenih pramajki, da bi se na taj način eventualne blokade nastale kao posledica trauma u prošlosti transformisale u dodatnu snagu i protok pozitivne energije… Važno je pogledati u oči strahovima da bi se otvorio put da poteče ljubav, čime se stvara mogućnost za porođaj bez straha.
Porodilje — snaga rađanja
„U Nemačkoj, a i kod nas, postoji priprema za porođaj koji vode babice, a na koje pored prvorotkinja dolaze i žene koje su već rađale. Te pripreme omogućavaju da se osvesti koliko je važna uloga buduće majke tokom porođaja i koliku odgovornost ona preuzima. Ona je i reditelj i glavni akter, jer preuzima odgovornost za postpuke tokom čina rađanja, dok je suprug u ulozi pomagača: idealno bi bilo da na tim radionicama oboje izoštre svoje poglede na sam čin i s iskusnom babicom unapred se dogovore kako postupiti i u eventualnim neočekivanim situacijama, da bi bili u rezonanci prilikom samog porođaja“, kaže Vlado.
Ako želimo nabolje da menjamo celokupno društvo, potrebno je da počnemo od porodilišta. Temelj svega jeste majka i njena energija koja ima izuzetnu snagu, jer ona je ta koja daje život. Povratkom snage rađanja porodilji, jedna vitalna energija vraća se svom izvoru, a time se obezbeđuje i plemenitije i bolje društvo…
