Ko je Gurđijev?
Georgij Ivanovič Gurđijev (? – 29.10. 1949) je rođen od oca Grka i majke Jermenke u Aleksandropolju (sada Gjumri, Jermenija), gradu koji je pripadao Ruskom carstvu. Tačan datum njegovog rođenja ostao je nepoznat, smatra se da je to bilo u razdoblju između 1866. i 1877. godine. Gurđijev je detinjstvo proveo u Karsu, u kome su se mešale turska, jermenska, ruska i druge kulture (on naročito ističe jesidsku)… Više o Gurđijevu…
U uvodu svoje knjige „Belzebubovi razgovori sa unukom“, poznati jermensko-grčki mistik i filozof Georgij Ivanovič Gurđijev, daje priču o Kurdu iz Zakavkazja kao primer ljudske slabosti, izražene u potrebi da sve što je plaćeno novcem, mora biti iskorišćeno do kraja.
Jednom je jedan Kurd došao u grad nekim poslom i video na pijaci šator sa mnogo raznovrsnog voća. Među ostalim voćkama primetio je jedan naročit plod, veoma lep i po boji, i po obliku. On je tako delovao na njegovu maštu da je, bez obzira na to što nije imao dovoljno para, rešio da učini sve kako bi kupio, makar jedan, od tih darova prirode i okusio ga.
Sa njemu, nesvojstvenim žarom i smelošću, ušao je u šator i pokazujući svojim čvornovatim prstom prelepi plod, zatražio od prodavca da mu kaže cenu. Prodavac je odgovorio da funta tih plodova košta 6 bakarnih novčića.
Paprika — (po)vrćka čudnovata
Smatrajući da cena za tako lepu voćku nije previsoka, naš Kurd odluči da kupi čitavu funtu. Završio je sve svoje poslove u gradu i istoga dana poša kući. Dok je išao u suton brdima i dolinama, i nehotice svestan spoljnih efekata čarobnih predela majke prirode, naš Kurd je iznenada poželeo da sebe obraduje nekom jednostavnom hranom. Seo je kraj puta, izvadio iz torbe hleb i povrće koje mu je izgledalo tako lepo, i lagano počeo da jede. Ali… o, užasa! Uskoro je osetio kako ga iznutra užasno peče. Bez obzira na to, nastavio je da jede.
Nesrećni dvonogi stanovnik naše planete i dalje je jeo zahvaljujući onoj posebnoj ljudskoj osobini, koju želim da utemeljim kao novu, sopstvenu književnu formu, te će taj princip kao svetionik obasjavati moj put ka cilju. Ako odlučite da i dalje čitate moja pisanja, onda ćete
vremenom, u zavisnosti od vaše sposobnosti da poimate, uloviti njihov smisao i znanje; možda ćete nešto osetiti već na kraju ove glave.
Georgij Ivanovič Gurđijev
Nepokolebivi Kurd
Dakle, dok je naš Kurd sedeo iznenađen neobičnim osećajima, izazvanim u njegovom telu tom čudnom trpezom u krilu prirode, putem je naišao njegov prijatelj, koji je važio za poštenog i iskusnog čoveka. Kada je video kako gori lice, a oči su pune suza njegovom prijatelju, ali da on, uprkos tome, nastavlja da jede celu celcatu papriku u želji da ispuni svoj najvažniji zadatak, zemljak mu reče:
– Šta to radiš, magarče! Živ ćeš izgoreti! Odmah prestani da jedeš to varvarsko povrće koje je tako strano tvojoj prirodi!
Ali naš junak odgovori:
– Ne, ni za šta na svetu neću prestati, nisam džabe za njega dao poslednjih 6 novčića. Čak i ako moja duša napusti telo, nastaviću da jedem.
Posle toga naš nepokolebivi Kurd, a mora se priznati da je uistinu bio takav, nastavi da jede crvenu papriku.
O ljudskoj slabosti
Sada se nadam da već imate asocijaciju koja će vas, kao što se ljudima ponekad događa, dovesti do onoga što vi nazivate poimanjem. Razumećete zašto ja dobro znam i često osećam sažaljenje prema ljudskoj slabosti izraženoj u potrebi da se sve što je plaćeno novcem mora iskoristiti do kraja. Zato mi je pala na pamet da preduzmem sve moguće mere da ne biste vi, braćo moja po krvi i duhu, pošto ste već dali pare za moje pisanje, budete osuđeni da po svaku cenu čitate sve do kraja, a tek potom shvatite da to nije napisano uobičajenim jezikom koji vi lako čitate. Baš kao što je naš jadni Kurd bio prisiljen da jede plemenitu papriku — onu koja je potresala njegovu maštu.
Znači, da bi se tim povodom izbegao nesporazum, želim da ova glava bude štampana tako da svaki čitalac može da je pročita ne rasecajući stranice same knjige.
Izvor: Georgij Ivanovič Gurđijev „Belzebubovi razgovori sa unukom“
