Priča
Bila jednom u Kini neka starica koja je više od dvadeset godina izdržavala monaha. Dok je on meditirao ona mu je sagradila kolibu i sve vreme ga hranila. Na kraju je počela da se pita koliko je on, za tih dvadeset godina, zapravo, napredovao.
Da bi to otkrila, obratila se za pomoć jednoj mladoj devojci željnoj ljubavi. „Idi i zagrli ga“, rekla joj je, „a potom ga iznenada upitaj: — Šta sad?“
Devojka je otišla kod monaha i, bacivši mu se u zagrljaj, upita ga šta će sad učiniti.
„Staro drvo raste zimi, na ledenoj steni“, odvratio je monah, pomalo pesničkim rečima, „nigde nema nimalo topline“.
Devojka je otišla do starice i prenela joj njegove reči.
„Kad samo pomislim da sam takvog čoveka hranila dvadeset godina!“ rasrdi se starica. „Nije pokazao nimalo obzira prema tvojoj potrebi, nimalo dobre volje da ti objasni tvoj položaj. Nije morao da odgovori na strast, ali mogao je barem da pokaže malo saosećanja.“
Ne časeći časa, otišla je do monahove kolibe i spalila je.
Тumačenje
U budizmu (a i u zenu, kao jednoj od orijentacija u budizmu) naporedo sa jednom vrstom stoicizma i distance prema strastima i osećanjima, negovana je kao posebna vrlina saosećanje, ili empatija, tj. blagonaklon stav prema drugima i svojevrsno „razumevanje“ za ono što bi se smatralo slabostima, izazovima, ili negativnim porivima, iz monaškog ugla. To se iskazuje u različitim pričama i poukama, a ovde je to izraženo u specifičnom kontekstu.
Dakle, starica koja je dvadeset godina izlazila u susret fizičkim potrebama jednog posvećenika, želela je sada da vidi kako će se on poneti u jednoj specifičnoj situaciji, ili, do koje mere je ovladao budističkim vrlinama posvećenika.
Monah se dostojno poneo u ravni odbijanja devojke i njenog obraćanja, kao nečeg što bi ga moglo skrenuti sa njegovog monaškog puta (metaforički opisujući sebe kao staro drvo na ledenoj steni), ali nije iskazao drugu važnu dimenziju — saosećanje, blagonaklonost, prema iskazanom gestu i osećanjima devojke — tako što bi je na, neki način, uputio da uzvratna osećanja potraži kod nekog mladića, koji se nije posvetio monaškom idealu.
Drugim rečima, on je ispoljio izvesnu sebičnost i „zatvorenost u sebe“ koji su bili smatrani znacima nedovoljne duhovne zrelosti, nekoga ko — za 20 godina — nije bitno napredovao na duhovnom putu.
Dakle, na devojčin gest i reči, onaj ko je zaista napredovao, možda bi rekao: „A sad — imaš dve mogućnosti — ili da sedneš pored mene i da zajedno nastavimo na duhovnom putu kojim sam krenuo, ili da zagrliš nekog ko se nije zavetovao i krenuo putem monaštva“.
Tako bi iskazao saosećanje — ili nešto blisko tome — i pokazao i svojoj dobročiniteljki, da 20 godina (njenog saosećanja i njegovog monaštva), nije bilo zaludno.
