Priča
Kada je Bankei odlazio da meditira u osami, učenici iz raznih delova Japana dolazili su da prisustvuju. Tokom jednog od ovih okupljanja, nekog učenika uhvatiše u krađi. Slučaj su prijavili Bankeiju, uz zahtev da se krivac otera. Bankei tome nije poklonio ni najmanju pažnju.
Nešto kasnije, isti učenik beše ponovo uhvaćen u sličnom delu, ali Bankei opet nije hteo da čuje za tu stvar. Ovo razljuti ostale učenike, i oni napisaše molbu sa zahtevom da lopov bude udaljen, ili će u protivnom svi napustiti skup.
Kada je Bankei pročitao molbu, pozvao ih je da se okupe. „Vi ste, braćo, mudri,“ obrati im se. „Znate šta je ispravno, a šta pogrešno. Ukoliko hoćete da odete da učite kod nekog drugog, to je vaše pravo, ali ovaj jadni brat nije kadar ni da razluči ispravno od pogrešnog. Ako ga ja u tome ne naučim, ko će? On će ostati ovde pa makar me svi vi napustili.“
Potoci suza potekli su niz obraze brata koji je ukrao. Iščezla je svaka njegova želja za krađom.
Тumačenje
Bankei je pošao od toga da će kradljivac vremenom shvatiti šta je ispravno i pogrešno, ako se ukaže povoljna prilika da on to uvidi, a ako ga otera, onda će ta prilika biti presečena (odložena) na neodređeno vreme. Tako je iskoristio ovaj zahtev ostalih učenika, da aktualizuje kod lopova osećanje krivice i tako izazove u njemu stvarnu promenu, što se i dogodilo.
