Priča
Tanzan i Ekido jednom zajedno putovahu blatnjavim putem. Sve vreme ih je pratila jaka kiša.
Zašavši za krivinu, sretoše lepu devojku u svilenom kimonu s pojasom, koja nije mogla da pređe na drugu stranu puta.
„Hajde, devojko“, reče joj Tanzan, ne premišljajući se ni trenutak. Podigavši je u naručje, prenese je preko blata.
Ekido više nije progovorio ni reči sve dok, kasno te večeri, nisu stigli u hram u kome je trebalo da zakonače. A onda više nije mogao da se suzdrži. „Mi monasi ne prilazimo ženama,“ primeti, „pogotovo ako su mlade i zgodne. To je opasno. Zašto si to učinio?“
„Ja sam devojku ostavio tamo,“ reče Tanzen. „Zar je ti još uvek nosiš sa sobom?“
Тumačenje
Tanzan je uvažavao monaške norme na suštinski način — tj. u posebnim okolnostima i situacijama je saosećanju davao prednost u odnosu na formalnu normu.
On je učinio ono što mu je nalagala empatija i želja da pomogne drugom i za razliku od svog druga, nije više „nosio“ devojku u svojim mislima, nego ju je stvarno (činom i u mislima) ostavio na drugoj strani puta, kad ju je preneo, dok je njegov drug bio okupiran celom epizodom, pokazujući da i dalje prianja uz tu (završenu) situaciju.
