Bruno ne voli klasičnu belešku o piscu. Voli da se predstavi na način koji odražava njegov karakter, jer su uobičajene informacije svima dostupne. Imala sam zadovoljstvo da ga uživo intervjuišem, prilikom njegove službene posete Beogradu, zahvaljujući čemu sam u prilici da ga predstavim na nimalo klasičan način.
Prvi utisak je da je Bruno Šimleša zarazno srećan i zadovoljan čovek. Bezobrazno je mlad, vitak, sportski odeven, pun energije, zrači entuzijazmom čoveka ostvarenog na svim životnim poljima. U potpunosti je autentičan, pa ako sam za sebe kaže da je srećan (a kaže) nema razloga da mu ne verujemo. Bruno voli i prihvata sebe, onakvim kakav jeste, i poručuje da je jednostavno živeti na takav način. U poplavi onih koji bi da nas uče sreći, držeći se dobro naučene teorije, Bruno svoju živi. To se manifestuje kroz njegovu ležernost, nonšalanciju, spontanost i otvorenost.
Tokom razgovora sam otkrila da Bruno, uprkos bogatoj životnoj i profesionalnoj biografiji, ne prestaje da traga za istinom, ne prestaje da se preispituje i pronalazi sve dublje uvide.
Za one koji vole klasične beleške, navodim da je Bruno Šimleša objavio osam knjiga u kojima piše o ljubavi, ali i o raznim životnim pitanjima. Diplomirani je sociolog. Radi na Hrvatskoj televiziji kao voditelj i komentator. Drži kurseve na kojima uči polaznike kako voleti i spoznati istinu. I piše. Vodeći je hrvatski autor popularne psihologije.
Kako objašnjavate veliki broj posetilaca tribina, radionica, predavanja i opštu ekspanzija svih metoda ostvarivanja samopomoći?
– Ljudi se sve više trude da razvijaju svoje potencijale, da budu aktivni, da unapređuju svoj život. Zato dolaze na predavanja, zato čitaju knjige koje popularišu lični razvoj. Svakodnevno primam pisma u kojima mi ljudi zahvaljuju na tome što su, čitajući moje knjige, uspeli da slože neke kockice i promene ono što im je smetalo. Naravno, ima onih koji čitaju, prate predavanja, i pohađaju razne radionice, a malo od toga primenjuju.
Između teorije i prakse je velika razlika, veliki raskorak. Sa druge strane stiče se utisak da je opšta klima među ljudima loša, zato što se forsiraju teme iz crne hronike, koje najlakše završavaju kao udarne vesti u medijima.
Da li je ljubav zaista izgubljeno umeće i ako jeste, kako ga ponovo pronaći?
– Na to pitanje nije lako odgovoriti, jer ima puna zabluda o ljubavi. Teško je znati voleti najviše zbog toga što imamo nerealna očekivanja. Bezbroj ljudi preterano komplikuje svoj život upravo zbog toga što se nadaju kako će neko drugi da im popuni unutrašnju prazninu. Osećaj da smo voljeni ne zavisi od toga šta su nam drugi dali, već šta se mi kao odrasle osobe naučimo da primamo i dajemo. Najvažnije je voleti, prepoznati i vrednovati vlastite vrednosti, odričući se, pri tom, potrebe da dominiramo nad drugim ljudima.
Ako razvijamo sebe i uverenje da zaslužujemo da budemo voljeni, ako učimo kako da volimo, ljubav nam neće biti samo apstraktna ideja koja se prodaje u jeftinim filmovima i romanima. Postaće nešto što stvarno živimo, nešto što se događa nama.
Šta se krije iza uverenja da nema ljubavi, da ona ne postoji?
– Kao što sam već rekao, najviše nam škodi zabluda da je partner taj koji bi trebalo da nas upotpunu. Mnogi veruju da su im životi besmisleni ako nisu upoznali idealnog partnera, i da bez njegove ljubavi ne mogu da žive. Partnerska ljubav jeste važna, ona može biti intenzivna i intrigantna. Ipak, postoje razni vidovi ljubavi koji mogu da nas ispune i usreće, kao što su ljubav prema deci, prijateljima, umetnosti, prema samom činu postojanja i življenja. Ja, na primer, negujem veoma jaku ljubav prema pisanju. Ta ljubav me ispunjava, usrećuje i ushićuje. Pronaći pravi izraz, sklopiti pitku rečenicu, jasno preneti misao na papir… To je proces koji volim.
Na predavanjima, koja su obično interaktivna, prisutni vam se obraćaju za savete. Koji su to problemi, za koje najčešće traže savete? Šta je ono sa čim ljudi najčešće ne uspevaju da se izbore?
– Mnogi ljudi pristaju na komromitovanje u vlastitom životu, a ono dovodi do stvaranja problema. Ne postoji idealan posao, idealan brak, idealno vaspitanje. Ovde ne govorim o kompromisima, koji su nužni i zdravi, na koje svi moramo da pristanemo.
Ono što je problem je kada ljudi ne dobijaju ono što zaslužuju, kada nisu ispunjeni njihovi minimalni zahtevi, a oni na to pristaju. Tada sebi otežavaju život i razvijaju toksične odnose. Mi zaslužujemo da primamo sve ono što znamo da damo. Ako dajemo određenu količinu truda, a za uzvrat ne dobijamo ništa ili malo, jasno je da ćemo biti nezadovoljni, frustrirani i neispunjeni.
Svi ljudi žele da budu srećni, ali malo ko to jeste. Zašto?
– Svako, ko želi da bude srećan, mora biti spreman na velike promene, na velike rezove, mora da čisti sebe iznutra i spolja, mora da se odrekne loših uverenja. To nije lako. Da bi ljudi mogli da budu srećni, potrebno je da žive u skladu sa svojim potencijalima. Ni to nije lako.
Sreća podrazumeva ljubav prema sebi, i prema drugima. Zvuči jednostavno i izvodljivo, ali ne i u praksi. Teško je napraviti bilo kakve pomake, lakše je kliziti niz struju, makar udarali o uvek iste hridi.
Zašto, po Vašem mišljenju, ljudi odustaju od odluka u koje su se zaklinjali?
– Zato što je svaka promena teška, nezavisno od toga da li se radi o promeni uverenja, odnosa, navika. Odluke imaju prirodan tok sazrevanja, i njega treba pratiti, a nikako se vezivati za neke datume, kao što su Nova godina, rođendani, prvi u mesecu, i slično.
Najbolje je osvestiti šta nam neka odluka donosi, koje dobiti možemo da imamo od nje. Onda se pribegava akciji, kontinuiranom razvoju i svakodnevnom činjenju stvari koje nas mogu odvesti do uspeha. Krupne zalogaje treba dugo žvakati.
