Tehnika vizualizacije podrazumeva koncentrisanje na željeni cilj korišćenjem pozitivnih i afirmativnih mentalnih slika i intenziviranjem lepih i burnih, pratećih emocija. Nervni sisem se, tokom vizualizacije, programira da unapred oseća zadovoljstvo i radost zbog ostvarene želje ili realizacije zacrtanog plana.
Scenario sopstvenog, mentalnog filma, bi trebalo da obiluje sa što više detalja, sa što više čulnih senzacija, da se odvija sa što snažnijim uverenjem u dosezanje zamišljenog cilja.
Šareno mentalno platno
Tehniku vizualizacije je preporučljivo raditi u sedećem položaju, po mogućstvu uspravnih leđa i zatvorenih očiju. Kada se umiri disanje i dođe do opuštanja, može se započeti iscrtavanje mentalnog platna, odnosno, detaljno zamišljanje onoga što želimo da se dogodi. Tada prenosimo našoj podsvesti jasne poruke, pozitivne vizije budućnosti, kreiramo slike u kojima smo srećni, u kojima prelazimo liniju cilja. Što se češće pribegava vizualizaciji, i što se, tokom iste, proizvodi više emocija radosti, to se mozak bolje priprema za očekivani i priželjkivani uspeh.
Poželjno je „doživeti” uzbuđenje, čuti sopstvene i tuđe glasove, videti što preciznije konture, zamišljati kao da smo već prisutni u toj izmaštanoj sferi. Bitno je verovati u ono što vizualizujemo, u objektivnu mogućnost ostvarenja cilja, u jačinu sopstvenih snaga.
Proživeti sopstvenu vizualizaciju u punom zamahu, u iznedrenoj radosti, u kompletnom iskustvu, znači trasirati put ka uspehu, ka njenoj realizaciji. Pribegavanje vizualizaciji bi trebalo da proizvodi zadovoljstvo, nikako prisilu, jer samo u tom pozitivnom stanju ona dovodi do oslobađanja potencijala i aktiviranja snaga.
Ko smo sada
Lepo je maštati, kreirati izvesnu budućnost, prizivati srećne ishode, videti sebe boljeg, uspešnijeg, radosnijeg, lepšeg, mršavijeg, bogatijeg.
Sve to, tvrde zagovornici tehnike vizualizacije, može da se ostvari. Kasnije. Svi imamo viziju toga kakve ličnosti želimo da postanemo, ali najčešće, obuzeti željom da se promenimo, preskačemo da se zapitamo kakve smo ličnosti sada. Da li nam je bliska trenutna verzija sebe, da bi odredili u kom pravcu želimo da se menjamo? Ako ne prihvatamo sebe u aktuelnoj formi, kako da „krojimo” neku buduću? Ako ne znamo ko smo, kako da znamo kakvi želimo da postanemo?
Ako nismo sada usklađeni sa frekvencijom realnosti, kako da efikasno maštamo? Poštovanje sebe, prihvatanje sebe, sagledavanje sopstvenih vrednosti i sposobnosti, to je preduslov za razvoj, pa i za dostizanje onoga što se odvija u mentalnim filmovima prilikom vizualizacije. Da bismo postali bolji, neizbežno je da utvrdimo kakvi već jesmo. Da se sagledamo iznutra, da odnegujemo dobar odnos prema sebi. Moramo da postanemo svoji, da bismo, jednoga dana, postali bolji.
