Bertrand Rasel (18. maj 1872. – 2. februar 1970.) je jedan od mislilaca koji neverovatno uzdižu a istovremeno su prizemni, njegova dela su lucidna i prosvetljujuća. Postoji nešto, gotovo proročko, u načinu na koji uspeva da premosti bezvremenost i blagovremenost u razmišljanju o idejama koje su vezane za moderan život u prethodnom veku — od toga kako dosada čini sreću mogućom do toga zašto je nauka ključ demokratije. Ali ni u jednom drugom delu njegova genijalnost ne dolazi do izražaja kao u delu „U šta verujem“.

Objavljeno 1925. ova knjiga je katalog nade — suprotnost Raselovom delu „Ikar“, koji je katalog strahova objavljen prethodne godine — istražuje naše mesto u univerzumu i „mogućnostima postizanja dobrog života.“

Rasel je napisao u predgovoru:
„U poslovima ljudi, postoje sile koje stvaraju sreću i postoje sile koje stvaraju bedu. Ne znamo koja će pobediti, ali da bi radili mudro, moramo biti svesni obe.“

Jedno od Raselovih centralnih tema se bave alergijom civilizacije na nesigurnost, koju pokušavamo da ublažimo na načine koji ne idu u korist ljudskom duhu. Skoro vek pre veličanstvenog manifesta astrofizičara Marčela Glajsera o misteriji u doba znanja — i mnogo decenija pre nego što je „bežično“ dobilo značenje koje ima danas, što čini metaforu još više predviđajućim i pogodnom — Rasel je napisao:
„Teško je zamisliti bilo šta manje zanimljivo ili više različito od strastvenih čari nekompletnog otkrića. To je kao kad se popnete na visoku planinu i ne nađete ništa na vrhu osim restorana gde prodaju bezalkoholno pivo, koji je okružen maglom, ali opremljen bežičnim internetom.“

Mnogo pre nego što je moderna neurologija postojala, a kamoli pre nego što se znalo zašto imamo misli kakve imamo — Rasel je ukazao na fizičko poreklo onoga što mi često shvatamo kao metafizičku realnost:
„Ono što mi zovemo „misli“ izgleda da zavisi od veza u našem mozgu, kao što putovanje zavisi od puteva i pruga. Energija koja se koristi u razmišljanju izgleda da ima hemijsko poreklo; na primer, nedostatak joda će pretvoriti pametnog čoveka u idiota. Mentalni fenomeni su izgleda vezani sa materijalnom strukturom.“

Nigde, kako kaže Rasel, naše misli — fikcije ne stoje u oštrijem kontrastu sa fizičkom stvarnošću kao u mitologiji — i naročito u našim željama za besmrtnosti koje, iako je sama priroda univerzuma u suprotnosti sa tim, a sve veće religije imaju neku ideju i obećanje o večnom životu. Sa ovom karakterističnom kombinacijom hladne lucidnosti i toplog saosećanja za ljudska iskustva, Rasel piše:
„Bog i besmrtnost… ne nalaze podršu u nauci… Bez sumnje ljudi će nastaviti da veruju, zato što su ta verovanja prijatna, baš kao što prija da mislimo o nama kao pravednima, a o našim neprijateljima kao opakim. Ali ja ne mogu da vidim osnovu ni za jedno.“

Ali ipak, napominjući da postojanje ili nepostojanje Boga ne može biti dokazano jer se nalazi „izvan regiona čak i verovatnog znanja“, on razmatra specijalan slučaj lične besmrtnosti, koja „ima drugačiju osnovu“ i tada „dokazi za oba slučaja su mogući“:
„Osobe pripadaju delu svakodnevnog sveta što se tiče nauke i uslovi koji određuju njihovo postojanje se mogu otkriti. Kap vode nije besmrtna; može biti razložena na vodonik i kiseonik. Ako bi međutim, kap vode zadržala neke svoje osobine nakon njenog razlaganja, morali bismo biti skeptični. Slično, znamo da mozak nije besmrtan, i da organizovana energija živog tela postaje demobilisana nakon smrti i nije dostupna za kolektivnu akciju. Svi ovi dokazi pokazuju da sve ono što smatramo našim mentalnim životom je povezano strukturom mozga i organizovanom telesnom energijom. Stoga je racionalno za pretpostaviti da mentalni život prestaje kada i telesni. Ovaj tvrdnja je samo jedna od mogućnosti, ali jaka onoliko koliko i oni zaključci zasnovani naučno.“

Ali dokazi, kako Rasel objašnjava, imaju malo uticaja na ono u šta zapravo verujemo. (Nekoliko dekada od tad, pionir psihologije i Nobelov laureat Danijel Kaneman je demonstrirao da vera u naša uverenja nije mera njihove tačnosti.) Konstatujući da mi samo želimo da verujemo u besmrtnost, Rasel piše:
„Oni koji veruju u besmrtnost, će na fizičke argumente (protiv lične besmrtnosti) odgovoriti da su telo i duša dve odvojene stvari i da duša nije samo empirijska pojava naših unutrašnjih organa. Verujem da je ovo metafizičko sujeverje. Um i telo su u određenim uslovima odgovarajući termini, ali ne i konačne stvarnosti. Elektroni i protoni, kao i duša, su logička fikcija, svaki je zaista istorija, niz događaja, a ne jedan stalni entitet. U slučaju duše, to je očigledno zbog faktora rasta. Ko god razmisli o začeću, trudnoći i ranom detinjstvu ne može ozbiljno da veruje da je duša nešto nedeljivo, savršeno i kompletno tokom ovog procesa. Jasno je da raste poput tela i da potiče i od spermatozoida i od jajne ćelije, tako da ne može biti nedeljiva.“

Mnogo pre nego što je termin „redukcionizam“ smenio materijalne odgovore na duhovna pitanja, Rasel nudi elegatno odricanje:
„Ovo nije materijalizam: ovo je samo priznanje da je sve zanimljivo samo stvar organizacije, a ne primalne supstance.“

Naša opsesija besmrtnošću, Rasel tvrdi, je ukorenjena u našem strahu od smrti — strah koji je, kako Alan Vats elokventno tvrdi, prilično pogrešno usmeren ako zaista želimo da prihvatimo naše učešće u kosmosu. Rasel piše:
„Strah je osnova religioznih dogmi, kao i još mnogih drugih stvari u životu. Strah od drugih ljudi, pojedinačno ili kolektivnom dominira našim socijalnim životom, ali strah od prirode je uzdigao religiju. Antiteza o umu i materiji je… manje-više iluzija; ali postoji druga antiteza koja je mnogo važnija — navodno između stvari na koje može da se utiče našim željama i stvari na koje ne može uticati. Linija između ovih stvari nije oštra ni nepromenljiva — kako nauka napreduje, sve više stvari se nalazi pod ljudskom kontrolom. Ipak postoje stvari koje se nalaze sa druge strane. Neke od ovih su činjenice o našem svetu, one činjenice kojima se astronomija bavi. Jedino činjenice blizu ili na površini zemlje možemo donekle da uklopimo u naše želje. Čak i na površini zemlje su naše moći prilično ograničene. I iznad svega, ne možemo da sprečimo smrt, već samo da je odložimo.

Religija je pokušaj da se prevaziđe ta antiteza. Ako Bog kontroliše svet, i na Boga se može uticati molitvom, mi imamo deo njegove svemogućnosti. Verovanje u Boga… služi da humanizuje prirodu, i da učini da se čovek oseća kao da su mu fizičke sile saveznici. Na sličan način, besmrtnost umanjuje strah od smrti. Ljudi koji veruju da ih nakon smrti čeka večno blagostanje bi trebalo da se ne plaše smrti, iako, na sreću lekara, ovo se ne dešava uvek. Međutim, ovo verovanje ipak umanjuje strah odnekle iako ne može sasvim da ga ukloni.“

U duhu hladnog predviđanja u kontekstu nedavnih versko-motivisanih zverstava, Rasel dodaje:
„Religija, pošto ima svoj početak u strahu, je uzvisila određene vrste strahova i učinila da ih ljudi ne smatraju sramotnim. To je učinilo lošu stvar čovečanstvu; svaki strah je loš.“

Nauka, Rasel predlaže, nudi protivotrov ovom strahu — iako su njena saznanja u početku zastrašujuća pošto ruše naša postojeća verovanja, kao što je to Galileo uradio. On je prikazao ovu neophodnu uznemirenost na lep način:
„Čak iako otvoreni prozori nauke teraju da drhtimo posle tople sobe naših tradicionalnih humanizovajućih mitova, na kraju svež vazduh donosi novu snagu, i veliki prostori imaju svoju čar.“

Ali Raselova najistrajnija tvrdnja govori o našim verovanjima o prirodi univerzuma i povezanosti sa nama. Više od osam decenija pre legendarne tvrdnje grafičkog dizajnera Miltona Glasera — „Ako univerzum vidite kao univerum izobilja, takav će biti. Ako mislite da je univerzum oskudan, onda će on i biti takav.“ — Rasel piše:
„Optimizam i pesimizam, kao kosmičke filozofije, pokazuju isti naivni humanizam; veliki svet, zasnovano na filozofiji prirode, nije ni dobar ni loš i nije njegova briga da nas čini srećnim ili nesrećnim. Sve takve filozofije dolaze iz samo-važnosti i najbolje se ispravljaju uz pomoć malo astronomije.“

On upozorava o mešanju filozofije prirode, u kojoj je neutralnost neophodna sa filozofijom vrednosti, koja govori o pimenjivanju ljudskih vrednosti na svet:
„Priroda je samo dao onoga što možemo da zamislimo. Sve, stvarno ili ne, može biti ocenjeno sa naše strane i nema nekog spoljašnjeg standarda koji će nam pokazati da naša procena nije dobra. Mi smo sami sebi krajnji i nepobitni arbitri vrednosti, i svet prirode je samo jedan deo. Stoga, u ovom svetu, mi smo veći od Prirode. U svetu vrednosti, priroda je neutralna, ni dobra ni loša, ne treba joj ni divljenje ni cenzura. Mi smo ti koji stvaraju vrednost i naše želje dodeljuju vrednost. Na nama je da odredimo dobar život, ne na Prirodi — ne čak ni kada je Priroda u vidu Boga.“

Raselova definicija dobrog života ostaje najjednostavnija i najohrabrujuća koju sam ikad pročitao:
„Dobar život je jedan inspirisan ljubavlju i vođen znanjem . Znanje i ljubav su beskonačno proširivi; Stoga, koliko god da je život dobar, može se zamisliti bolji. Ni ljubav bez znanja, ni znanje bez ljubavi ne mogu da proizvedu dobar život.“

„U šta verujem“ je jedno vizionarsko i nagrađujuće delo u celini — Rasel istražuje prirodu dobrog života, šta spasenje znači za pojedinca i društvo, odnos između nauke i sreće i još mnogo toga. Dopunite ga sa Raselovim delom o ljudskoj prirodi, neophodnim kapacitetom za „plodnu monotoniju“, i njegovih deset zapovesti podučavanja i učenja, i zatim se podsetite Alana Lajtmana i zašto čeznemo za besmrtnošću.