Nemački filozof, pesnik, kompozitor i pisac Fridrih Niče (15. oktobar 1844.god. – 25. avgust 1900. godine), jedan je od najistrajnijih, najuticajnijih i često citiranih umova čovečanstva.
Niče je filozofe nazivao „glavicama kupusa“, jadajući se: „To mora da je moja sudbina da budem prvi pristojan čovek. Imam veliki strah da ću jednog dana biti proglašen svecem.“ U jednom pismu, on razmatra izglede na kakav će način buduće generacije pristupati njegovom radu: „Čvrstog sam ubeđenja da ce sam akt čitanja mojih knjiga biti jedno od najređih postupaka individualizacije koje bi neko mogao da preuzme na sebe.“
Vek i po kasnije, Ničeov zdrav ego se dokazao u velikoj meri ispravnim – iz iznenađujuće i neočekivano modernog razloga: njegovo uverenje da najveća životna nagrada proističe upravo iz našeg susreta sa teškoćama. Pre više od jednog veka, naša sadašnja proslava „dara neuspeha“ i naš fetišizam prema neuspehu kao provodniku neustrašivosti, Niče je otvoreno veličao kao sistem vrednosti i nije se ustručavao da u tome bude poprilično pompezan.

U jednom posebnom amblemskom primerku mnogih njegovih aforizama, koji je 1887.godine, objavljen u njegovom kapitalnom delu „Volja za moć“, ​​Niče piše:
„Za one ljude do kojih mi je i malo stalo, ja želim patnju, pustoš, bolest, zlostavljanje, nerazumevanje — voleo bih da se suoče sa dubokim samo-prezirom, mučenjem, nepoverenjem. Nemam sažaljenja prema njima, jer im želim jedinu stvar koja u današnje vreme može da dokaže da li išta vrede — a to je istrajnost.“

Pola veka kasnije, Vila Kader je ponovila ova razmišljanja u problematičnom pismu svom bratu: „Test nečije pristojnosti je koliko jaku volju za borbom neko ima, nakon što mu više nije stalo.“

Sa svojim prepoznatljivim stilom spoja duhovitosti i mudrosti, Alan de Boton razmišlja o takvim temama kao što su psihološke funkcije umetnosti i kako to književnost utiče na dušu – piše u svom delu „Uteha filozofije“:
Sam među „glavicama kupusa“, Niče je shvatio da su teškoće bilo koje vrste dobrodošle od strane onih koji teže ka ispunjenju.
I ne samo to, Niče takođe veruje da se teškoće i radost odvijaju u nekoj vrsti osmoze — umanjenje jednog za sobom umanjuje i ono drugo — ili, kao što bi Anais Nin upečatljivo to rekao, „velika umetnost proističe upravo iz velikih strahova, velike usamljenosti, velikih inhibicija, nestabilnosti, i uvek ih nekako izbalansira.“ Kroz svoju raspravu o poeziji u delu „Bog je mrtav“ napisao je:
Šta ako su zadovoljstvo i nezadovoljstvo toliko čvrsto vezani jedno za drugo da ko god poželi da ima što je moguće više od jednog, takođe mora pristati na jednaku dozu drugog – da onaj ko želi da nauči da „jubilira do nebesa“, takođe treba da bude pripremljen i za „depresiju do smrti“?
Imate izbor: ili što manje nezadovoljstva, kratko i bezbolno… Ili koliko god je nezadovoljstva moguće, kao cena rasta obilja suptilnih zadovoljstava i radosti koje se inače retko uživaju. Ukoliko se odlučite za prvu opciju i želite da umanjite nivo ljudskog bola, time ćete takođe umanjiti i stepen sposobnosti za radost.
On je takođe bio ubeđen da se najznačajniji ljudski životi oslikavaju kroz osmozu:
Istraživajući živote najuspešnijih ljudi, zapitajte se da li drvo koje treba da poraste do ponosnih visina može to postići uz loše vreme i oluju; Stoga, možemo se zapitati zar onda i nesreća, mržnja, ljubomora, tvrdoglavost, nepoverenje, pohlepa i nasilje ne predstavljaju sastavni deo života bez kojih je karakterni rast, napredak pa i pojava bilo kakvih vrlina uopšte moguća?

De Boton destiluje Ničeove osude i njihovo trajno nasleđe:
Najispunjenije ljudske kreacije pojavljuju se zajedno sa patnjom, naše najveće radosti proizilaze iz naših najvećih muka.
Zašto? Zato što niko nije u stanju da proizvede veliko umetničko delo bez iskustva, niti odmah da postigne svetsko pozicioniranje, i u intervalu između početnog neuspeha i naknadnog uspeha, razlike između onoga što želimo jednog dana da budemo i ko smo sada u ovom trenutku, mora da dođe patnja, anksioznost, zavist i poniženje. Mi patimo, jer ne možemo spontano da savladamo sastojke koje vode do ispunjenja.

Citirajući Ničea, drugim rečima, predstavlja način da signaliziramo drugima da smo bez straha, da nas teškoće neće slomiti, da će nas nepovoljne okolnosti samo uveriti, osigurati i obezbediti.
„Volja za moć” ostaje i dalje nezamenljiva, a uticaj „Filozofskih uteha” je odličan u svojoj celosti. A ako ste altruistički nastrojeni možete ih dopuniti sa manjom porcijom koju je Niče iskazao kroz njegovih deset pravila za pisce, napisanih u ljubavnom pismu.