Svoje fascinantne uvide iz „drugog carstva“, iz večnog prebivališta duša, kao i dirljivo iskustvo bliske smrti doživljene tokom boravka u komatoznom stanju, Anita Murđani je verodostojno opisala u knjizi „Do sebe umiranjem“. Time je stekla privilegovani status osobe koja je, nakon spoznaje o onome što se dešava „sa druge strane“, postala promoter neustrašivosti, ljubavi prema sebi, i stremljenju duhovnim vrednostima, kao metodima zdravog življenja.
Gubitak sopstvenog središta
Anita Murđani je rođena u Singapuru, od roditelja Indijaca, koji su joj nametnuli odrastanje prema tradicionalnim hinduističkim običajima. Kako je veći deo života provela u Hong Kongu, gde se susretala sa drugačijim kulturnim i religijskim običajima, sa velikim naporima je pokušavala da pronađe vlastiti put, da stekne vlastita uverenja, ali uz pritisak da ne izveri bilo čija očekivanja. Iskusila je ogromno negodovanje članova uže i šire porodice zbog raskinute veridbe sa mladićem, sa kojim je trebalo da sklopi ugovoreni brak. Tada je postala rastrzana, ispunjena osećanjem krivice i strahom da se nikada neće osetiti ispravnom, adekvatnom. Pretvorila se u osobu koja je želela da udovolji drugima, strahujući od odbacivanja, dok se, istovremeno, potpuno odvajala od sebe, od svojih želja, od svoje suštine. Izgubila je sopstveno središte. U aprilu 2002. godine postavljena joj je dijagnoza raka, sa kojim se borila dugo godina. O svojoj bolesti Anita Murđani govori kao o manifestaciji neizraženih vlastitih moći, kao izrazu nerealizovane, sputane životne sile.
Da li postoji život posle (fizičke) smrti?
U završnoj fazi bolesti, sa telom koje je bilo uništeno rakom, Anita Murđani je pala u komu. Po dolasku u bolnicu, lekari su članovima porodice saopštili da joj je ostalo svega nekoliko sati života. Nisu joj davali ni minimalne šanse za oporavak. Neobjašnjivim metafizičkim obrtom, Anita je probila granice vremena i prostora, i našla se u drugoj dimenziji, u kojoj se odvojila od svog bolesnog i umirućeg tela. Zakoračila je u veće prostranstvo svesti, gde je sve izgledalo nadrealno, ali gde je, istovremeno, osećala radost, ushićenje, slobodu, gde je bila rasterećena štetnih misli. Kako je klizila sve dalje od svog fizičkog tela, Anita je postala mnogo svesnija onoga što se događalo oko nje, iako nije koristila nijedno čulo. Aktivirala joj se druga vrsta percepcije, zahvaljujući kojoj je postala svesna svoje suštine, a samim tim i veličanstvenosti sopstvene duše. Osetila je prisustvo davno preminulog oca, kao i najbolje prijateljice, ali i drugih bića, čija su je prisustva utešno obavijala. U poljima tog drugog sveta, u kome je ništa nije bolelo niti sputavalo, Anita je iskusila kako izgleda obitavati u stanju bića, u čistoj svesti, u apsolutnoj ljubavi. Ukazala joj se šira slika, širi plan po kome se sve odigrava u savršenom skladu, na kome je otkrila istinu o sopstvenoj večnosti, o tome da je oduvek postojala i da će uvek postojati, bez početka i bez kraja.
Anita Murđani
Ljubav je ono ko i šta mi jesmo
Na granici života i smrti, Anita je mogla da napravi izbor. Vratiti se u svoje fizičko telo, ili se prepustiti sili koja ju je vukla ka prostranstvima čiste svesti. Odlučila je da se vrati u svoje telo, kako bi velikom broju ljudi ispričala svoje iskustvo bliske smrti. Znala je da će ozdraviti, uprkos fatalnoj prognozi lekara, da će dobiti šansu da isceli sebe, ali i druge. Verovala je da će telo prepoznati to da je postala svesna svoje veličine, svoje veličanstvenosti i ispunjenosti ljubavlju, i da će mu to omogućiti da ozdravi. I zaista, njeno telo je postalo odraz njenog unutrašnjeg stanja, prepoznalo je njenu istinsku božanstvenost i veličanstvenost, i počelo da se menja u skladu sa tim. Aniti je iz dana u dan bivalo sve bolje, sve dok lekari, istinski zadivljeni i začuđeni, nisu proglasili da se rak povukao. Otpuštena je iz bolnice, u koju je dovežena kao beznadežan slučaj, za svega nekoliko nedelja. Potpuno zdrava. Od toga dana Anita Murđani nesebično deli sa ljudima ono što je naučila, govori na brojnim konferencijama i drži predavanja na temu suočavanja sa bolestima i smrću, kao i o duhovnim verovanjima. Njena poruka je da svi imamo urođenu moć i znanje, zahvaljujući čemu smo u stanju da nadvladamo i nateže situacije u životu. Upozorava da je bolest način na koji telo pokušava da se izleči od neravnoteža, ne samo fizičkih, već i emocionalnih i mentalnih. Poziva sve koji je slušaju da ne budu strogi prema sebi, da se ne prekorevaju, da razvijaju kreativnost i unutrašnju jasnoću. Proglašava strah za našeg najvećeg neprijatelja. Upućuje nas da sebi i svima oko sebe dugujemo da budemo srećni i da tu radost širimo svuda.
