Priča
Dairjo, monah koji beše kuvar u Bankeijevom manastiru, odluči da povede računa o zdravlju svog starog učitelja i poče da mu daje samo sveži mizo, pastu od sojinog zrnevlja pomešanu sa žitom i kvascem, koja često fermentira. Primećujući da se njemu poslužuje bolji mizo nego njegovim učenicima, Bankei upita: „Ko je danas kuvao?“
Dovedoše mu Dairjoa. Ovaj objasni Bankeiju kako bi, u skladu sa svojim godinama i položajem, trebalo da jede isključivo sveži mizo. Na to je Bankei odgovorio kuvaru:„Onda je bolje da uopšte ne jedem.“ Tim rečima, povuče se u svoju sobu i zamandali vrata.
Sedeći pred vratima, Dairjo je molio učitelja da mu oprosti. Bankei nije odgovorio. Sedam dana Dairjo seđaše pred vratima, a Bankei u sobi.
Na kraju, dospevši do krajnjih granica očaja, poklonik glasno doviknu Bankeiju:,,Možda je tebi dobro, stari učitelju, ali ovaj mladi učenik mora da jede. On ne može bez hrane doveka!“
U tom času, Bankei otvori vrata, smešeći se. Rekao je Dairjou:„Ja hoću da jedem istu hranu kao i moji najsiromašniji sledbenici. Kada i sam budeš postao učitelj, ne zaboravi ovo.“
Тumačenje
U ovoj priči su kroz sučeljavanje stavova poglavara manastira i monaha-kuvara uobličena dva načela, od kojih je jedno bilo preovlađujuće u manastirima ostalih grana budizma u Japanu, a drugo je bilo karakteristično za zen manastire.
Naime, u većini manastira, poglavar je imao određene privilegije, odnosno prava, koja ostali članovi nisu imali, pa i pravo na bolju hranu, a u manastirima u tradiciji zena, svi su bili u tom pogledu izjednačeni. Bankei je to hteo da podvuče i ukaže Dairjou da njemu sledi hrana kao i ostalima, a ne neki poseban obed, odnosno sveža pasta.
