Čini se da ne postoji ništa jednostavnije od prepoznavanja sopstvenih i tuđih osećanja, ipak, često se suočavamo sa nemogućnošću da razumemo i objasnimo zbog čega reagujemo na određene načine.

Emocije, kojima ne umemo da prepoznamo uzrok, mogu da budu veoma burne i nekontrolisane, i da zbog toga izazovu poremećaje u međuljudskim odnosima. Emocionalna pismenost nam omogućava da steknemo uvid u uzroke emotivnih reakcija i da, kao posledicu toga, poboljšamo kvalitet odnosa sa drugima, kako u privatnom, tako i u poslovnom životu. Neko ko vlada ovim temama je Sanja Stanković, sociolog, trener emocionalne pismenosti i ličnog razvoja. Sa koleginicom Adrianom Jovović je osnovala Centar za razvoj veština „Od ljubavi se raste” http://www.odljubaviseraste.com/ u kome zajedno vode treninge i radionice iz oblasti mentalnog zdravlja.

Uz pomoć Mindfulness-a, moćne prakse koja podrazumeva treniranje pažnje, kao i treninga emocionalne pismenosti, Sanja Stanković sa svojom saradnicom pomaže učesnicima da steknu sposobnost prepoznavanja i upravljanja emocijama i da postignu emocionalni balas. Dobit treninga je u sticanju samokontrole, jačanju motivacije, uspostavljaju kvalitetnijih međuljudskih odnosa, razvoju saosećanja i samopoštovanja.

Edukacija „Upravljanje emocijama na poslu“ namenjena je svim ljudima čiji radni kontekst podrazumeva potrebu da upravljaju svojim emocijama i čiji zahtevi posla podrazumevaju komunikaciju sa klijentima ili saradnicima koje odlikuju teška ponašanja. Za opismenjavanjem iz sfere upravljanja emocijama postoji sve veća potreba, jer se time stiču zavidne socijalne veštine, ostvaruje napredak u karijeri i obezbeđuje konstantan lični razvoj.

Uz pomoć kojih veština možemo da razvijamo emocionalnu pismenost?

– Emocionalna pismenost sama po sebi jeste veština koja podrazumeva da prepoznajemo sopstvene i tuđe emocije, koliko su one snažne i šta ih uzrokuje. Kako bismo razvili emocionalnu pismenost potrebno je da budemo radoznali, otvoreni i da imamo želju da bolje upoznamo sebe i izgradimo bolje interpersonalne odnose.

Da li je teže razumeti sopstvene ili tuđe emocije?

– Prepoznavanje i razumevanje i svojih i tuđih emocija podjednako zavisi od toga koliko smo emocionalno inteligentni. Ipak, da li ćemo lakše prepoznavati svoje ili tuđe emocije u velikoj meri je uslovljeno time u kojoj meri polje „JA“ i polje „DRUGI“ zauzimaju mesto u našem referentnom okviru ili u našoj mapi stvarnosti. Osobe koje veću važnost pridaju polju „JA“ lakše će prepoznavati sopstvene emocije i više će obraćati pažnju na to kako se oni osećaju a manje drugi.

Šta je preduslov za ostvarenje kvalitetnih međuljudskih odnosa?

– Na kvalitet međuljudskih odnosa utiče više faktora. Najpre, ljudi se bolje osećaju u društvu onih koji imaju sličan vrednosni sistem i gaje bliska interesovanja. Potom, kad se nađemo u društvu ovakvih ljudi, potrebno je da imamo dobre komunikacijske veštine kako bismo uspostavili odnos sa njima. Neke od ovih veština su asertivnost, aktivno slušanje, sposobnost davanja i prihvatanja komplimenata ali i konstruktivne kritike. Ono što će održati dobre odnose je vreme koje ćemo uložiti kao i odnos poverenja koji se gradi postepeno. I na kraju, ali ne i najmanje važno, za kvalitetne međuljudske odnose važna je i sposobnost da oprostimo i kažemo izvini.

Sa iskrenim izvinjenjem se mnogo toga postiže, ipak, čini se da se ono retko izgovara.

– Čin izvinjenja znači da preuzimamo odgovornost za svoje postupke, priznajemo da smo napravili grešku i stalo nam je da drugome nadoknadimo potencijalno načinjenu emocionalnu štetu. Osobe kojima je teško da izgovore „izvini” su najčešće one koje gaje iracionalno uverenje da je izvinjenje znak slabosti. Za razliku od izvinjenja koje ulažemo, kada smatramo da smo odgovorni za nešto učinjeno, „žao mi je” je čin saosećanja sa nečijim neprijatnim osećanjima, iako sebe ne smatramo odgovornim za iste. Na ovaj način, iako se ne izvinjavamo, jer ne smatramo da smo nešto učinili, pokazujemo da uvažavamo nečija osećanja. Ovo može biti dobar korak u izglađivanju narušenih odnosa.


 DESET ZAPOVESTI EMOCIONALNE PISMENOSTI

Neka ljubav bude središte vašeg emocionalnog života. Emocionalna inteligencija u čijem središtu se nalazi ljubav daje moć svima koje dotakne.
Emocionalna inteligencija zahteva da ne lažete i da ne prećutkujete. Nemojte lagati, osim ako nije u pitanju sigurnost vaših bližnjih.
Zauzmite se za svoja osećanja i želje. Ako to ne uradite vi, niko drugi neće.
Emocionalna pismenost zahteva da ne igrate igre moći s drugima. Čvrsto, ali sa mnogo obzira, tražite ono što želite sve dok ne budete zadovoljni.
Ne dozvolite da neko igra igru moći sa vama. Ljubazno ali čvrsto odbijte da uradite nešto što ne želite svojom slobodnom voljom.
Tuđe ideje, osećanja i želje poštujte kao svoje. Poštovati ideju ne znači da joj se mora podrediti.
Izvinite se i ispravite svoje greške. Ništa više od toga neće doprineti vašem razvoju.
Ne prihvatajte lažna izvinjenja. Onda je bolje uopšte ih ne dobiti.
Jednako volite sebe, druge i istinu. Nikada nemojte žrtvovati jedno zarad drugog.
Sledite ove zapovesti najbolje što možete. Na kraju krajeva, nisu uklesane u kamenu.
Iz knjige „Školovanje srca“, dr Klod Štajner

Koliko je loše kada se emocije potiskuju, i kako da se to izbegne?

– Kada neko odraste uz poruku da određene emocije nije ok osećati, postoji verovatnoća da će ova osoba iste emocije potiskivati. Potiskivanje emocija bitno utiče na kvalitet života jer čak i one neprijatne imaju bitnu funkciju u životu svake osobe. Ukoliko neko potiskuje strah ili bol, može dovesti sebe u ugrožavajuću situaciju u kojoj neće angažovati svoje kapacitete ili se pobrinuti za svoj opstanak. Ukoliko neko potiskuje ljutnju neće umeti da postavi svoje granice u odnosu prema drugima.

Ljudi koji potiskuju neke prijatne emocije imaće narušene socijalne odnose i poteškoće u uspostavljanju bliskosti. Kako bismo ovo izbegli neophodno je da naučimo da prepoznajemo sve emocije i razumemo da i neprijatna osećanja imaju svoju pozitivnu funkciju. U ovome nam pomažu treninzi emocionalne pismenosti.

Neretko se odgovornost, za to kako se neko oseća, prebacuje na druge. Zašto se ljudi odriču moći da upravljaju sopstvenim emocijama?

– Razumevanje da smo sami odgovorni za svoje emocije je pokazatelj nečije emocionalne inteligencije. Neretko čujemo „On me naljutio” ili „Ona me učinila nesrećnim”. Budući da naše emocije nastaju kao reakcije na stimuluse koje prepoznajemo kao značajne, mi smo ti koji određenim dešavanjima pridajemo značenje i biramo reakcije. Ponekad se ljudi odriču upravljanja emocijama pod izgovorom da je to „njihova priroda”.

Neki ljudi imaju izražen spoljnji lokus kontrole što znači da gaje snažna i postojana uverenja da je njihov život pod uticajem spoljnih okolnosti i drugih ljudi, te da sami nemaju većeg uticaja na iste. Pored ovoga, postoje i oni koji na ovaj način manipulišu drugima, optužujući ih da su odgovorni za njihova osećanja i najčešće iznuđujući osećanje krivice.

Od kolike je važnosti da se, u poslovnoj sferi, savlada sposobnost emocionalne regulacije?

– Emocionalna regulacija podrazumeva našu sposbnost da upravljamo svojim emocijama, odnosno da biramo kada ćemo da ih izrazimo i na koji način. Na primer, u situaciji kada na poslu osećamo ljutnju, biramo da ne vičemo ili izbegavamo ponašanje koje bi ugrozilo naš ugled među kolegama i klijentima. Ovo najlakše možemo postići tako što ćemo u momentu izabrati drugu misao koja će nam promeniti fokus ili tako što ćemo se zaustaviti i svesno usmeriti svoju pažnju na disanje.

Sanja Stanković

Sanja Stanković

U momentima kada treba da održimo važan sastanak pred velikim brojem ljudi, pomoći će nam da se podsetimo slične situacije u kojoj smo bili uspešni. Takođe, pomoći će da izaberemo adekvatan, ohrabrujući samogovor koji će nas osnažiti da angažujemo naše potencijalne i damo najbolje od sebe u ovoj situaciji. Za ljude koji su na liderskim pozicijama je posebno važno da umeju da upravljaju svojim emocijama budući da ih ljudi koji ih prate, u odnosu na ovu sposobnost, procenjuju kao dobre ili loše rukovodioce. Ovo može podrazumevati da ostaju stabilni i smireni u kriznim momentima, da umeju da prenesu prijatne emocije i utiču na generalnu motivaciju, kao i da umeju da iskažu empatiju.

Da li je ljubav prema sebi uslov za lični i profesionalni napredak?

– Ljubav prema sebi nije neophodna da bi neko napredovao i ostvario napredak. Za ovo je dovoljna ambicija i velika težnja ka uspehu. Međutim, ovakav uspeh ne vodi i iskrenom ispunjenju, jer osoba konstantno veruje da treba da postigne samo još nešto kako bi dostigla svoj cilj i bila zadovoljna. S druge strane, ono što je ključno za autentični rast i razvoj jeste samoprihvatanje koje prethodi ljubavi prema sebi. Da bismo se zavoleli potrebno je da prihvatimo sebe onakvima kakvi jesmo u svim svojim nijansama. Iz ove pozicije prihvatamo svoje potencijale ali i realna ograničenja ili mane. Dakle ljubav prema sebi nije neophodna da bismo profesionalno napredovali ali jeste da bi iskusili autentičnu samorealizaciju.

Utisak je da mnogi ne uspevaju da žive u skladu sa svojim punim potencijalima. Zašto je to tako i šta je potrebno učiniti da bi se to promenilo?

– Da bismo živeli u skladu sa svojim punim potencijalima neophodno je da znamo šta želimo, i imamo li u sebi ono što nam je potrebno da tamo i stignemo. Najbrži put ka tome jeste sagledavanje naših snaga. Na primer, ako nam matematika nikad nije išla vrlo je verovatno da nećemo postati uskoro fenomenalan inžinjer. Umesto toga, imaćemo mnogo bolje rezultate ako unapredimo ono što već radimo dobro i ako se fokusiramo na glancanje već postojećih veština.

Razgovor vodila, Slavica Ivaniš