Biti glumac, diplomirani, profesionalni, je primamljivo i laskavo zanimanje, koje podrazumeva višestruke kreativne potencijale. Biti glumac, amater, u svakodnevnom životu, je postalo tužna i ružna praksa, koja podrazumeva laganje, pretvaranje i preuveličavanje. Ono, što se najčešće glumi, je sreća. Ono, na čemu se najviše insistira, je lepota. Kao da sve drugo, što se ne uklapa u te standarde, ne treba i ne sme da postoji. Kao da je sramota biti manje lep od starleta i manje srećan od prve komšinice, koja se svim silama trudi da tako izgleda. U strahu od ogoljavanja, pribegava se prećutkivanju i preterivanju, skrivanju, guranju istina pod tepih, i širokom sprektru odbrambenih mehanizama.

Video blogerka Sandra Silađev, poznatija kao Dinja, u svojim video dnevnicima se duhovito i hrabro, precizno i jasno obračunava upravo sa trendom opšteg licemerstva, sa vladajućim pradrasudama, sa dvostrukim standardima.

Sandra Silađev (37) je po zanimanju diplomirana glumica koja je, do nedavno, u svojstvu volontera, držala dramske radionice za decu ometenu u razvoju i organizovala pozorišne predstave u gerontološkim centrima. I dalje je u kontaktu sa njima i planira nove vidove saradnje, sa ciljem da se oni koji su nemoćni, bolesni i slabi zabave i kreativno angažuju, ali i da se predstave javnosti koja ih uglavnom zanemaruje.

U video klipovima, koje snimate kao Dinja, na ironičan način izražavate stav o ljudskim manama, ali ne propuštate da budete i afirmativni.

– Tačno, promovišem nužnost edukacije, odlazaka u pozorište, pomaganje onima koji su nemoćni i poniženi. Skrećem pažnju na zanimljive ljude, aktuelne ili one koje bi trebalo čuvati od zaborava. I jedan i drugi vid izražavanja su mi svojstveni, kao umetniku i čoveku koji uvek daje sve od sebe.

Nedavno ste podigli pravu buru kada ste, na svojoj Facebook stranici, objavili slike nagih, punačkih žena. Ideja je bila da pokažete kako su one prihvatile svoja tela, i da bi isto trebalo da učine i drugi, umesto što ih vređaju i omalovažavaju. Čini se da tu ideju nisu baš svi razumeli?

– Neki ljudi debljinu doživljavaju kao bolest, slabost i kao nešto što je prljavo. Pušenje cigareta je takođe štetno, ali to ne znači da su svi koji puše bolesni. Debljina nosi rizike, ipak, ona ne podrazumeva bolest. Drugo, nekome je gojaznost trenutno, prolazno stanje, nakon trudnoće, na primer, ili raznih fizioloških poremećaja. Treće, sve i da je gojazna osoba bolesna, odakle bilo kome pravo da je smatra manje vrednom? A to je, nažalost, pravilo. Društvo bi trebalo da štiti ljude, a ne da ih odbacuje ili ponižava. Svedoci smo da mediji nameću standarde adekvatnog izgleda, koje mlade devojke po svaku cenu pokušavaju da dosegnu. Ako u tome ne uspeju, smatraju da manje vrede i razvijaju razne vidove štetnog ponašanja, od kojih mnogi dovode i do fatalnih ishoda. Telo je lična stvar, njegovi aspekti ne bi trebalo da se tiču drugih ljudi i stavljaju ih u pozicije kritičara.

Mnogi Vas vole, podržavaju i komentarišu, pretpostavljam da ima i onih koji Vas osporavaju?

– Ima onih koji me ne razumeju, koji površno gledaju na teme kojima se bavim, kojima se ne dopada kako govorim ili glumim, koji mi ne veruju. Pojedinima je sam lik Dinje odbojan, jer ih zbunjuje i uznemirava. Pretpostavljam da se, isti, pronalaze u onome o čemu govorim.

Vaše izuzetno popularne, gledane i komentarisane video klipove snimate u sopstvenoj produkciji. Da li ste, za proteklih godinu dana, koliko ste aktivni u liku Dinje, dobili ponudu da snimate za film, ili za televiziju?

– Jesam. Dobila sam više ponuda. Za snimanje igranog i dokumentarnog filma, za pozorišnu ulogu i šou program. Nudili su mi i brak. Ono što bih volela je da se ostvarim u ulozi koja bi podrazumevala ozbiljan društveni angažman, o čemu intenzivno razmišljam.

Otkrijte nam da li, među kolegama ili umetnicima, imate autoritete, do čijih mišljenja posebno držite?

– Moji autoriteti su moji profesori. Jedan od njih je moj profesor glume, Vladimir Jevtović, od koga sam mnogo naučila. Kao i od Predraga Ejdusa. Moj put je obeležila i Ana Đorđević, rediteljka, i moja profesorka. Nakon fakulteta sam počela da se bavim primenjenim pozorištem i na tom putu sam srela Aleksandru Jelić. U njenom pozorištu, koje se zove Aps Art, pronašla sam sve: sebe, život, prošlost, sadašnjost i budućnost. Boris Trivan me je slučajno otkrio, a potom sam ga upoznala, i mnogo toga naučila od njega kao predavača u školi digitalnih medija „Digital communications institute.”

Razgovor vodila, Slavica Ivaniš