Koliko ste puta nemilosrdno sebe osudili, iskritikovali, ponizili, nazvali pogrdnim imenima i rečima? Koliko puta ste o sebi govorili sa prizvukom ironije i sarkazma, izražavajući neumerenu samokritičnost? Ako je taj broj ponavljanja visok, neminovno je da se formira sumnja u sebe, nesigurnost, obeshrabrenost, nezadovoljstvo. I, samim tim, gubitak samopouzdanja, jednog od glavnih životnih oslonaca.

Mentalni teror

Šta se dešava kada je glas sopstvenog kritičara najglasniji u glavi? Kada se obrušavamo na sebe svom silinom, bez imalo tolerancije? Tada se ograđujemo od onog dela sebe koji je odgovoran za ono što osuđujemo, ono sa čim nismo zadovoljni. Time pružamo mogućnost neopravdano snažnim samokritičnim osudama da se razmahnu u nama, da nas navedu na stid, na uverenje da smo nesposobni ili neuspešni. Neminovno se stvaraju pogubne, loše emocije, što za posledicu ima oduzimanje značajne količine energije koja se nepotrebno troši na bes, krivicu, osudu, umesto na ispravljanje grešaka, na ono što bi moglo da bude stvaralačko.

Samooptuživanje ne samo da izaziva opasnost od preziranja samoga sebe, već i od udaljavanja od drugih ljudi, koji se doživljavaju kao više vredni, više ispravni. Preterana samokritičnost, paradoksalno, uvećava šanse da se ponove počinjene greške, da se uvek iznova povlače pogrešni potezi. Nezdrava je i kontraproduktivna. Zato je potrebno svesti je na pravu meru, onu, koja otvara mogućnosti za učenje, promene, razvoj.

Sa vedrije strane

Poželjno je i dobro slušati glas sopstvene savesti, ali samo onda kada nas on usmerava na pravi put, kada nas oslobađa nepotrebne krivice i besa. Podsticajno je imati milosti i ljubavi prema sebi, voleti ono što je ljudsko u nama, pa i ono što nas navodi da grešimo.

Razumevanje, koje je obično rezervisano za druge, neophodno je usmeriti i prema sebi. Mi, kao i svi drugi, uvek činimo ono najbolje što znamo i umemo. Ako to nije dovoljno, krivica i bes neće popraviti stvari, već novi pokušaj, novi metod, novi stav.

Ponekad pomogne i kada se, nekoj situaciji koja izgleda beznadežno, priđe sa vedrije strane. Kada se um uvežba za uočavanje pozitivnih, a ne negativnih dela, reakcija, osobina. Poželjno je voditi unutrašnje dijaloge, ali sa saosećanjem, sa realnim stavom prema onome što jesmo, ili nismo učinili.

Budimo sebi najbolji prijatelji i podrška, verni svojim principima i sistemima vrednosti, i lišeni nepotrebnog kritikovanja i preispitivanja.