Ljudska rasa gubi ratove sa pohlepom, uništavanjem planete, zloupotrebom dece, zlostavljanjem životinja, obmanama i manipulacijama svih vrsta. Pojedinci gube ratove sa savešću, moralom, nedostatkom ambicioznosti, sebičnošću, lukavstvom i čitavim spektrom poražavajućih karakternih osobina. Usred tog konglomerata loših stvari koje bi trebalo popraviti, čini se da ljudi najviše od svega žele da poprave svoja tela, da ulepšaj svoj izgled. I to postavljaju kao uslov da više vole, poštuju i da, na kraju, prihvate sebe.

Lakoća življenja

Biti vitak, atraktivan, moderan, poželjan, se postavlja kao imperativ savremenog doba. Zbog nerealnih estetskih standarda, većina ljudi je nezadovoljna svojih telima, a to znači i svojim životima. Telo, koje se smatra neadekvatnim, mnogi doživljavaju kao težak životni usud, koji se sa mukom nosi. Ono je predmet kritika i samokritika, ono je mera vrednosti, ono određuje količinu samopoštovanja. Na osnovu izgleda tela nas doživljava i okolina, što, posredno, takođe utiče na to koliko ćemo biti zadovoljni sobom. Ako to nismo, javlja se otpor, opiranje, otuđenost od tela, odbacivanje i osuđivanje. Time se proizvodi statična atmosfera, ona, u kojoj nema pomaka, u kojoj postoje kočnice za aktivno učestvovanje u svim aspektima života. Zbog nezadovoljstva telom i ne prihvatanja njegovih vizuelnih karakteristika, ljudi uskraćuju sebi razne vrste uživanja. U čekanju na trenutak u kome ćemo postati idealna verzija sebe, preskačemo odlaske na plažu, na zabave, okupljanja, na aktivnosti u okviru partnerskih odnosa. Kada ne prihvatamo sebe, teško nam je da dozvolimo da nas prihvate drugi, da nas vole, dodiruju, poštuju.

Telo je hram duše

Da bi telo moglo da funkcioniše pravilno i obavlja nebrojene procese, potrebno je da istinski zavolimo i prihvatimo svoje telo, a samim tim i sebe, celokupno. Prihvatanje tela je preduslov za fizičko i mentalno zdravlje. Napuštanje prestrogih estetskih kriterijuma i mirenje sa telom je najbolja prevencija za nastajanje bolesti. Kada smo u skladu i miru sa sobom, tada i naše ćelije funkcionišu u harmoniji. Telo će nam uzvratiti dobrim ako ga poštujemo, ali će nam otkazati poslušnost ako ga izneverimo, ako ga ne poštujemo. Tela poseduju terapeutsku sposobnost, a da bi je razvilo potrebno je da bude prihvaćeno, da bude povezano sa duhom. Upravo se u telu nalazi hram duše, hram naše neponovljive, jedinstvene, autentične sopstvenosti. Telo i duh su blisko povezani, na nama je da im omogućimo da nesmetano sarađuju, i time nas daruju raznovrsnim blagodetima. Uslov za to je prihvatanje sebe, ostvarenje veze za suštinom, napuštanje pogrešnih predstava koje nas udaljavaju od samopoštovanja.

Promene su poželjne

Prihvatanje sebe znači razmišljati sa pozicije nekoga ko je zadovoljan sobom, ko je svestan blagodeti života, ko se ne ustručava da prigrli svako zadovoljstvo. Sve to ne znači da je nepotrebno raditi na sebi, menjati se i unapređivati. Poželjno je baviti se fizičkim izgledom, kondicijom i ulepšavanjem, ali ne zbog straha od kritika, osude i odbacivanja. Promene su poželjne, a najbolje je da se oslušne vlastito telo, u kome je sadržana sva mudrost. Ono će nam šapnuti šta mu je potrebno, šta je za njega najbolje i najkorisnije. Svako telo ima specifične potrebe, na nama je da ih otkrijemo. Od vitalnog je značaja da poštujemo i ispunjavamo te potrebe, kako bi nam se telo revanširalo zdravljem i energijom. Ne postoji mogućnost da zamenimo telo koje imamo, zato je važno prihvatiti ga kao odanog životnog partnera, sa kojim imamo najvažniji od svih odnosa. Dobro mišljenje o svom telu i uvažavanje istog može da dovede do prihvatanja sebe, ili do tamnice hroničnog i destruktivnog nezadovoljstva sobom.