Za ostvarenje zdravog emocionalnog i moralnog razvoja, nužno je da posedujemo kapacitet za empatiju, za saosećajno povezivanje i prepoznavanje sa drugim ljudima. Empatija je jedna od bazičnih emocionalnih sposobnosti, a da bi povećali njene kapacitete, nužno je da spoznamo sopstvena osećanja, sopstvene unutrašnje potrebe i sadržaje, da ne budemo zbunjeni reakcijama na ono što se nama samima dešava.
Kao i za većinu intelektualnih i emocionalnih veština, tako je i za ispoljavanje empatije potrebna samosvest, zahvaljujući kojoj nam se širom otvaraju vrata brižne bliskosti sa drugim ljudima i identifikovanje njihovih potreba.

Iz tuðe perspektive

Bez čina otvaranja sopstvenog srca, nemoguće je dokučiti šta nekoga muči, sa čim se bori, šta se dešava u njegovom svetu. Tek kada nečiju bol doživimo i glavom i srcem, tek se tada emotivno povezujemo, tek smo tada zakoračili u stanje probuđene saosećajnosti. Imati sposobnost za empatiju, znači biti u stanju sagledati problem iz perspektive druge osobe, znači naći se u njenoj koži, staviti se na njeno mesto. I povezati se, u potpunosti, čak i sa onim neispoljenim osećanjima, koje druga osoba krije.

Tumačenje tuđih osećanja, na osnovu neverbalne komunikacije, mogu da ostvare emotivno stabilne i osetljive osobe, sposobne za saosećajnost, za brižnost. Potrebno je posedovati izoštrenu emocionalnu rezonancu, da bi se neko uživeo u stanje druge osobe, da bi pravilno procenio njeno ponašanje, da bi prozreo njena osećanja. Tada nastupa emocionalna usaglašenost, empatija, veština identifikacije sa drugima, kako glavom, tako i srcem. Ona je preduslov svih zdravih i konstruktivnih odnosa.

Ako smo obdareni sposobnošću za empatiju, u stanju smo da prepoznamo i osećanja onih ljudi koji nam nisu dragi, do kojih nam nije previše stalo. Kanal emocionalne komunikacije je nemoguće preseći ili zatvoriti, jer je razumevanje i prepoznavanje nečije suštine spontano.

Nedostatak sluha

Osobe koje su lišene sposobnosti za empatiju su usredsređeni uglavnom na sopstvene potrebe, zbog čega ne obraćaju pažnju na druge. Oni nisu u stanju da prepoznaju ono što im drugi govore, niti umeju da odaberu najprimereniju reakciju, najadekvatnije reči.
Ne umeju da pažljivo slušaju, niti su zainteresovani za prepoznavanje nečije suštine. Kako bi prikrili manjak empatije i ravnodušnost, pokazuju sažaljenje, ili tek ljubaznost.
Nesposobnost da se definišu tuđe emocije ukazuje na nedostatak emocionalne inteligencije, baš koliko i ljudskosti, i svega što je krasi. Emocionalno gluve osobe nisu u stanju ni da se raduju tuđoj sreći, što ih gotovo svakodnevno oštećuje i uskraćuje za lepotu istinske uzajamne povezanosti.