Uprkos tome što poseduje najviše obrazovanje, laskave domaće i međunarodne statuse i zvanja, uspešnu privatnu praksu i veliki broj izuzetno čitanih knjiga, dr Zoran Milivojević je neko ko odiše jednostavnošću, ko svoje stručne teorije izlaže na dostupan i razumljiv način, koga čitaoci i poštovaoci prisvajaju kao nekog sebi bliskog. U ovo poslednje sam se lično uverila na jednom interaktivnom predavanju, na kome su ga gosti iz publike oslovljavali imenom. On je za njih bio Zoran, a ne doktor Milivojević. Neko ko ne poseduje oreol nedostupnosti. Neumornim objašnjavanjem emocija, kako onih prijatnih i normalnih tako i neprijatnih i patoloških, dr Milivojević pomaže onima koji ga prate da lakše prolaze kroz životne lavirinte. Njegove knjge „Formule ljubavi“, „Emocije“, „Uloviti ljubav“ i druge, daju detaljan pregled najvažnijih emocija, kao i uputstva kako da se što lakše prevaziđu neprijatna stanja tela i duha, ali i da se pametno uživa u onima koja su prijatna. Za razliku od čitaoca i poštovaoca, kolege ga kritikuju zbog stavova, vezanih za vaspitavanje dece. Njegov odgovor je da kolege napadaju njega, a ne argumente koje zastupa.

Dr Milivojeviću sam postavila nekoliko pitanja, pretpostavljajući da bi odgovori na iste mogli da budu interesantni većini.

Da li je izraz „prava ljubav“ pleonazam?

Kada je u pitanju voljenje, tada moramo da napravimo jedno veliko spremanje reči i pojmova koje koristimo. Danas ljudi kad kažu ljubav misle na veoma različite stvari i zato je dobro da se preispitaju terimini. Jedan od glavnih problema je to što smo kolektivno poistovetili ljubav i zaljubljenost — što su dva sasvim različita osećanja prema svojim mehanizmima — a zatim smo počeli da verujemo da je zaljubljenost prva faza ljubavi. Zato mislimo da moramo da se zaljubimo da bismo mogli da volimo, što često vodi u pogrešne izbore i stvara veliki broj ljubavnih problema. Emocionalna pismenost je sposobnost ne samo da se imenuju i razlikuju osećanja kod sebe i drugih, već i da se jasnije vide međuljudski odnosi.

Zašto je najteže voleti sebe?

Zato što smo zakomplikovali celu stvar. Deca se rađaju sa jednim prirodnim osećanjem lične vrednosti. Kada ih roditelji prihvate i pokažu im da ih vole, tada deca dobijaju potvrdu osećanja lične vrednosti. Problem nastaje onda kada roditelji uslovljavaju vrednost ispunjenjem nekog zadatog uslova deteta i kada mu poručuju: Voleću te samo ako … ! Tada dete to usvoji i počne da razmišlja o sebi: Ja vredim samo ako …! Međutim, nije sve do roditelja: voljeno dete kada izađe u javnost, kada uđe u grupu dece, u razred, može da razvije osećanje niže vrednosti zato što ga ne prihvataju svi. Dete tada razmišlja: ja ne vredim dovoljno zato što nisam dovoljno privlačan, lep, zanimljiv, duhovit, bogat, itd. I onda kada odrastemo taj stav uslovnog prihvatanja sebe nosimo u sebi kao neku „istinu“ od koje se teško osloboditi. Prihvatanje sebe treba da bude bezuslovno, da ljudi vole sebe bez obzira da li ispunjavaju ili ne ispunjavaju neki od uslova koji su sebi ili su im drugi zacrtali.

Ljudi sve više „gutaju“ svoje emocije, ili ih maskiraju. Zašto je to tako?

Postoje različiti razlozi. Neke emocije se smatraju socijalno neprihvatljivim, tako da ih ljudi prigušuju i kriju, a za neke se pretvaraju da ih imaju. Ljudi koji žele da ostave utisak jake ličnosti se bore protiv onih svojih osećanja koje doživljavaju kao znak slabosti. Ako imate loše odnose na poslu, tada ćete verovatno veoma često biti ljuti, ali ako tu ljutnju izrazite, možete sebi stvoriti dodatne probleme. I zato se ljudi snalaze ovako ili onako i prigušuju svoja osećanja. Treba dodati i da nisu sva osećanja primerena datoj situaciji. Postoje i neadekvatne, patološke emocije koje su rezultat pogrešne procene situacije, tako da su mnogi toga svesni i potiskuju takva osećanja.

Kako se „gutanje“ emocija odražava na fizičko zdravlje?

Jedno vreme smo verovali da prigušivanje, negiranje i postiskivanje osećanja izaziva psihosomatske bolesti, i da zato treba izraziti osećanje bez obzira na posledice. A onda su došla istraživanja koja su pokazala da i oni koji izražavaju svoja osećanja, na primer oni koji se često ljute na saradnike, imaju problema sa srcem i kardiovaskularnim sistemom. Danas znamo da nije poenta u izražavanju osećanja kao takvih, već da nas ona pokreću na akciju kojom bismo rešili problem. Dakle, ključ je u tome da li smo rešili ili nismo rešili problem, a ne da li smo izrazili ili nismo neko neprijatno osećanje koje je reakcija na problem.

U knjizi „Igre koje igraju narkomani“ obrađujete problem uzimanja droga. Da li je prekomerno uzimanje hrane isti obrazac, ista vrsta i jačina zavisnosti?

Postoje sličnosti, ali i razlike. Danas mnogi smatraju da se različite hemijske i nehemijske zavisnosti mogu posmatrati u okviru istog modela. Tako na primer, danas govorimo ne toliko o zavisnosti od hrane, koliko o zavisnosti od ugljenih hidrata. Sve je više autoriteta koji preproučuju da maksimalno smanjimo unos ugljenih hidrata, a da za energiju unosimo zdrave masti.

Koje igre igraju zavisnici od hrane?

Igre su posledica unutrašnjeg konflikta — hronične podeljenosti unutar osobe. Tipična igra je opisana kao „jo-jo“ efekat. Osoba koja se udeblja i koja se uplaši za svoje zdravlje, dobije motiv da se pravilnije hrani, i u smislu količine i u smislu vrste hrane. Kada izgubi dovoljan broj kilograma, smanji se strah, a poveća zadovoljstvo. Tada onaj deo ličnosti koji je bio zabrinut za zdravlje više nije tako važan, a postaje važno da se osoba dobro oseća. I zato osoba ponovo krene da jede na stari način, sve dok ne shvati da je preterala i dok se ne uplaši. I tako ona kruži između dijete i preteranog jela.

U knjizi „Emocije“ pišete o pametnom uživanju u lepim stanjima duha i tela. Kako izgleda kada neko uživa na pogrešan način?

Uživanje je važna stvar u životu. Ali mala deca veruju da je sve što im izaziva zadovoljstvo, prijatnost, sreću — korisno i dobro. Dakle, za njih je sasvim u redu da stalno jedu čokoladu jer je to prijatno. Kao roditelji ih učimo da nije sve što je prijatno i dobro i korisno, kao i da nije sve što je neprijatno štetno. A kada se to usvoji, tada čokolada više nije glavno jelo, već je dezert koji se služi posle jela. Tako je i u životu. Naša civilizacija koja je previše usmerena na uživanje u svemu je pomešala uživanje sa pravim kvalitetom života. I zato podsećam da je imenica strast nastala od glagola stradati. Ljudi koji su hedonisti nastradaju zato što zanemarju druge važne stvari u životu zbog čega, dugoročno gledano, loše prolaze. To je uostalom i definicija zavisnosti od nečega što izaziva prijatnost — zanemarivanje ostalih životnih uloga i funkcija. I zato da li je uživanje pogrešno ne određuje toliko samo uživanje, već da li osoba dobro funkcioniše u ostalim aspektima života.

Pogledajte još i „Voleti sebe“