Crno-bela fotografija objavljena na Facebook–u navela me je da se radoznalo zagledam u nju. Na pozornici su u jednom redu sedeli: Ivo Andrić, Branko Ćopić, Stevan Raičković, Vasko Popa, Aleksandrar Vučo, Dušan Matić, Miloš Crnjanski, Meša Selimović i Petar Džadžić. Zapitala sam se ko je sakupio tu književnu elitu, o čemu su razgovarali i ko su bili „srećnici” koji su sve to posmatrali iz gledališta. Istovremeno me je zainteresovalo da otkrijem ko je autor stranice Radioaktivni komarac, sa koga je fotografija postavljena. Tako sam saznala za Bojana Uzelca, mladog (rođen 1990. godine), perspektivnog pisca, diplomiranog novinara, promotera urbanih vrednosti i zakletog neprijatelja trivijalnosti. Bojan je objavio dve knjige „Ubod slobode — Đavolja igra” i „Statista” koje, svaka na svoj način, upozoravaju na to da su mladi ljudi dezorijentisani, da olako upijaju sve što im se „servira”, da su žrtve sistema koji ne podržava mudrost.

Na stranici Radiaktivni komarac, Bojan Uzelac neumorno nameće svojim pratiocima (a ima ih oko 50000) efektne citate poznatih umetnika, stihove zaboravljenih pesama, dijaloge iz kultnih filmova. Objavljuje interesantne fotografije, scene iz filmova i serija, slike koje govore za sebe. Istovremeno, Bojan komentariše ono što većina preskače, poziva na kolektivno kultivisanje, na okretanje ka bogatstvu unutrašnjeg sveta. On insistira na tome da nije pisac, već neko ko se bavi pisanjem, aludirajući na to da ljudi vrlo lako daju sebi zvanja i proglašavaju se umetnicima.

Ovaj intervju sam napravila dovoljno uverena u to da je Bojan Uzelac i pisac, i umetnik.


 Iz knjige „Ubod slobode — Đavolja igra”

„Pre mnogo godina, prilikom bombardovanja jedne male i mnogima nebitne zemlje, radijacija je stvorila ovu čudnu vrstu komaraca. Pod uticajem radijacije sjedinili su se s naizgled nespojivim delovima raznog smeća koje je nekad bačeno na deponiju. Telo im je izgledalo kao prišrafljeno, nazubljeno, povrh svega ogavno. Oči su im bile sačinjene od zelenog stakla. Krila su bila kristalnog oblika. Navrh glave imali su malu crvenu lampicu koja bi zasvetlila svaki put kada bi se približili opasnoj količini kompleksa. Na vrhu njihovog nosa nalazila se igla od antikompleksnog materijala, ne bi li se probio i najdeblji sloj kompleksa. Kompleks? Možda bi neko pomislio na stambeni kompleks, a ovo se u neku ruku i može smatrati time, jer kompleksi kao da žive u stanovima naše svesti. Oni su kod mnogih duboko usađeni. Na trupu su imali šraf koji bi se jednostavno rasprsnuo kada bi ujeli mnogo iskompleksiranu osobu. Trebalo im je samo nešto da ih pokrene.”

Sa kojom idejom ste pokrenuli Facebook stranicu „Radioktivni komarac” i zašto se ona tako zove?

– Hteo sam da stvorim jedan novi mikro svet u kojem bi bile važne samo one prave i vredne stvari. Oduševljen sam što je to prepoznato i što moja stranica svakog dana ima sve više i više pratilaca koji su veoma aktivni. Oni me inspirišu i učvršćuju uverenje da ovo što radim ima smisla. Stranica je dobila naziv po liku iz moje novele Ubod slobode. Komarac nije insekt, on je više od običnog, dosadnog, krvožednog čudovišta. On je bunt, Prometej novog doba, krik pozitivne misli, dželat devijantnih pojava.

Ko je, po Vašem mišljenju, najviše zatrovan „radioaktivnošću”?

– Najviše su zatrovani iskompleksirani ljudi uskih pogleda, koji nemaju želju da nešto novo nauče.

Na Vašoj stranici je osetna urbana nota i insistiranje na pravim vrednostima. Zahvaljujući čemu opstaje, sveprisutni primitivizam?

– Zahvaljujući onima kojima to odgovara. Takođe mislim da se ismevanjem tih ljudi i pojava skreće pažnja na iste, što za njih predstavlja reklamu. Potpuno ignorisanje takvih ljudi i pojava i isticanje pravih vrednosti i uzora je rešenje. Na taj način oni će postati manjina.

U knjizi „Ubod slobode — Đavolja igra” ljude opisujete kao zatvorenike sopstvenog života. Kako se stiže do slobode?

– Do slobode se stiže otvorenog uma, oslobađanjem od kompleksa i željom da se nešto novo stvori. Na taj način se kreira jedan novi svet u kome nema mesta primitivizmu i devijantnim pojavama. Kao što je Gete rekao: „Niko nije tako beznadežno porobljen do onih koji pogrešno veruju da su slobodni“.

Zašto se radije odabira uloga statiste, nego glavnog glumca?

– Ljudi, nažalost, najčešće biraju liniju manjeg otpora. Najstrašnije je biti statista u sopstvenom životu, pri čemu ne mislim da je život holivudski spektakl.

Nije tajna da se, putem medija, želi ostvariti mentalno usporavanje naroda. Ipak, tu zamku je moguće izbeći?

– Moguće je izbeći ignorisanjem pogrešnog, čitanjem, stvaranjem, aktivnošću, kreativnim idejama, kretanjem u dobrom okruženju i fokusom na prave vrednosti. Ignorisanje pogrešnog nikako ne znači ignorantnost, već konstantnu angažovanost na promociji onoga što vredi.

U svemu što objavljujete ističete to da mladi imaju pogrešne uzore. Kako ih navesti da se, više nego bilo kome, okrenu sebi?

– Ja se trudim da na mojoj stranici prvenstveno promovišem one ljude koji su pravi uzori. Nikad ne imenujem pogrešne uzore, već ih opisujem kao sociološki fenomen i pojavu. Niti na stranici, niti u mojim knjigama nećete naći ime nijedne devijantne ličnosti, jer bi i to, kao što sam već rekao, bio vid reklame za njih, a ja ne želim da ih reklamiram. Ja ih navodim tako što ih pozivam da se aktiviraju i promene.

Ko su ljudi kojima se divite?

– Roditelji, diskretni heroji koji čine dobra dela iz ubeđenja, a ne zbog slave, svakako nekim umetnicima i sportistima.

Otkrijte nam svoje kratkoročne i dugoročne životne ciljeve!

– S obzirom na to da je „Komarac” naišao na veliki odjek, odlučio sam da proširim tu celu priču na portal. Trenutno pišem treću knjigu i pripremam scenario za film. Kratkoročno i dugoročno želim da se bavim stvarima koje po mom mišljenju imaju smisla i meni odgovaraju, sa ubeđenjem da doprinosim stvaranju jednog boljeg i kvalitetnijeg sveta.

 

Razgovor vodila Slavica Ivaniš