Oni su na vlasti, ali su pritom i u vlasti sopstvenih sujeta i ambicija. Vladaju tako što se poslušno pokoravaju. Umišljeni su, i realnost sagledavaju kroz prizmu sopstvenih zabluda. Lični interesi su im iznad opštih, ali to prikrivaju slatkorečivom demagogijom. Umeju da prete i da druge šalju da se bore umesto njih.

Političari.
Nekima su po volji, ali većini nisu. Analitičari se utrkuju u tome ko će više da ih iskritikuje ili osudi, novinari pokušavaju da se domognu inkriminišućih informacija, protivnici iz drugih tabora se koriste ličnim uvredama i nameštenim aferama.

Sve je to moguće dovesti u sumnju i osporiti, svemu se može doskočiti. Sem onome što, kroz umetnički izraz, kreira talentovani um, vođen isključivo željom da se izrazi, da baci svetlo na istinu, da demistifikuje opsene, da ukaže na ono što većini promiče. Upravo to, u nizovima svojih nestvarno duhovitih stihova, čini pesnikinja Ana Ilić (1990), diplomirani profesor španskog jezika i književnosti. Ona koristi snagu dobro osmišljenih reči kao moćno oružje, da raskrinka pozadinu naše stvarnosti. Nimalo slučajno piše malim slovima. Autor je Facebook stranice Anica djevojka, na kojoj objavljuje pesme, pisane u epskom desetercu, čiji su glavni junaci domaći i strani političari. Taj tradicionalni pripovedački stil je čini originalnom, baš koliko i obilato primenjena satira. Zahvaljujući njoj navodi čitaoce da se smeju onome, što inače izaziva plač ili bes.

Ana Ilić se, u svojim pesmama, hrabro podsmeva svemu onome što, u ponašanju i delima političara, iritira obične ljude, što ih čini nezadovoljnima i nemoćnima. Ona odbija da stoji sa strane, već koristi svoj talenat da bi izrazila građanski bunt, da bi pokazala da je talenat pesnika veći od najvećeg ega o koji se političari redovno sapliću. U tome je neporecivo ubedljiva, neustrašiva, prkosna.

Zato, kada um političara i um pesnika dođu u sukob, valja se kladiti na onog, na čijoj je strani istina.

Ana Ilić

Ana Ilić

Otkrijte nam ko je Anica djevojka?

– Anica djevojka jeste kolektivni duh svih nas, sve ono što kao duhovit narod sa bogatim nasleđem držimo u sebi dok nam govore da smo niko i ništa, dok nas ubeđuju da je u redu biti potlačen i ponižen, uvređene inteligencije, rob i sužanj u sopstvenoj zemlji.

S druge strane, Anici je pravo ime Ana Ilić, ona je zaljubljena u srpske epske narodne pesme i u ideju da u Srbiji i te kako možemo da živimo životom dostojnim čoveka, ako se budemo borili za to. Svaki, pa i mali korak, može biti korak napred. Svako mirenje sa situacijom je sasvim sigurno korak nazad.

Pišete pesme koji su izraz Vašeg građanskog bunta protiv anomalija društvenog i političkog sistema. Šta je predstavljalo okidač za tu tematiku?

– Sistem treba iznova napraviti, jer on ovde ne postoji u pravom smislu te reči, pa da možemo razgovarati o anomalijama i kako to popraviti.
Ovde je sve anomalija, i, što bi rekao Rambo Amadeus: „vrh dna, ostvarenje ružnog sna”.

Ovaj nedostatak sistema, pravne države, osećaja sigurnosti svakog pojedinačnog građanina, nemaština, uništeno školstvo i zdravstvo, javašluk, bezobrazluk vladajućih struktura na svim nivoima, svakodnevno smanjivanje stanovništva što zbog negativnog prirodnog priraštaja, što zbog emigracije… Okidači su brojni, a gotovo svakodnevno smo u prilici da čujemo ili vidimo nešto novo, pa inspiracije ne nedostaje.

Ipak, optimista sam. Narod se jednom mora probuditi. Bolje pre, nego kasnije, da ne bude prekasno…

Zbog čega ste odabrali da o savremenim temama pišete tradicionalnim, arhaičnim stilom?

– Ljubav prema epskoj narodnoj poeziji kod mene datira od malih nogu, otkako mi je pokojni deda recitovao bezbroj ovih pesama koje je napamet znao (ujedno, on me je stalno zvao „Anice”).
Rešila sam da sve ono što bih volela da kažem pretočim u ovaj divan tradicionalni metar, jer je on simbol izdržljivosti i opstanka našeg naroda kad mu je bilo najteže, i pokazalo se da su se ljudi sa time identifikovali. Prepoznatljivo je postalo to što uprkos ritmičnosti tradicionalnog deseterca nastojim da rimujem stihove, a sve pišem malim slovima. Kakvi junaci – takva i slova.


san usnio nikoliću tomo,
čudan sanak, a u čudan danak,
na državni praznik, na sretenje,
kako više ne deli ordenje,
kako nema za dragicu svile,
kako nema predsedničke vile,
kako mu se niko ne podsmeva,
već ga cela javnost sažaljeva.
iz tog sanka prenu se u znoju,
pak prizivlje ljubu vernu svoju:
“oj, dragice, voljena ženice,
ja sam snio užase i jade,
kako drugi titulu mi krade,
kako nema onog što imamo,
ne zovu te više ‘prva damo’!”
odgovara njemu ljuba verna:
“briga mi je, tomo, neizmerna,
znaš da onda sišao si s uma
i izdao rođenoga kuma;
šta ako se gresi sada plate
i izdajom novom ti se vrate?
ja se bojim, crni tomislave,
da ti aca sad ne dođe glave;
zato idem hitro ja kod njega
da ti se raspitam oko svega.”
a kod ace golema čudesa:
zasedanje celog sns-a,
jer biraju kandidata svoga
za vrhovnog vođu državnoga.
odluka je svima bila jasna,
razleže se salom, jednoglasna.
utom eto nikolić dragice,
roni suze niz šminkano lice;
prilazi joj lično vučić aca:
“šta te, draga, u tu tugu baca?
zašto roniš niz obraze suze,
ko ti osmeh s milog lica uze?”
odgovara nikolić dragica:
“ja sam, aco, nevesela lica
jer da svrgneš tomu ti je stalo:
da premijer budeš ti je malo!”
aca reče dragici u lice:
“ne budali, nikolić dragice!
ako ja ću predsednikom biti,
samo ću nas propasti spasiti,
jer bi drugi tomu pobedili,
te na vlasti mi ne bismo bili!
imaćete sve što poželite:
služiće vas ko i do sad svite,
para ima i još dugo biće:
pusti sada čukununučiće!
za njih, draga, još vremena ima!
uzbuđenje mene sad prožima,
predsednik ću biti – evo ruka!
pobediću i sašu i vuka!”
dragica se umiri i složi,
raja zebnju oseti na koži:
opet vrana vrani oči vadi –
– šta je spremna vrapcu da uradi?

Ko su Vaši čitaoci? Kako oni komentarišu Vaše pesme?

– Moji čitaoci, odnosno pratioci moje stranice na Fejsbuku jesu mlađi i stariji korisnici ove društvene mreže u Srbiji, ljudi koji me redovno iznenađuju količinom podrške i pozitivnim komentarima. Ovo mi daje vetar u leđa, ali i veliku odgovornost da svaka sledeća pesma bude bar jednako dobra kao prethodna, a da se suviše ne ponavljam — naš je epski deseterac delimično zasnovan na takozvanim uvodnim i završnim formulama, koje se trudim da izbegnem, jer nije baš interesantno da sve počinje sa „mili bože, čuda velikoga”.
Tim pre što se, nažalost, ovim anomalijama odavno ne čudimo.

Političke vođe, koji su anti-junaci Vaših pesama, imaju odane i strastvene sledbenike. Da li Vas oni osporavaju?

– Moraću da citiram gospođu čiji me je komentar na jednu od mojih pesama nasmejao: „Ti si fenomen, jer si pogasila nepismene botove kao petrolejsku lampu. Uhvatila si ih, izgleda, na spavanju, a nije im došla smena za dežurstvo kraj kanalizacije. Još nikom nije pošlo za rukom da ne bude ceo jedan dan napadnut najsmrdljivijim oružjem, od strane ovih gore pomenutih. Moguće i da im nisu stigle instrukcije, a ne razumeju šta je pesnikinja htela da kaže.”

Nisam sigurna kako ovo da objasnim, ali ne, nemam mnogo negativnih komentara. Uglavnom su se oni odnosili na već pomenuto pisanje imena malim slovom, ali su ljudi s vremenom shvatili da nije nedostatak poznavanja pravopisa razlog za to.

Kako objašnjavate taj fenomen da humor, kojim obiluju Vaše pesme, nadjačava dramatičnost realnosti o kojoj pišete?

– Hvala Vam na ovom komentaru, polaskana sam. Drago mi je da moji stihovi, iako se suštinski odnose na nešto što primarno izaziva ljutnju, bes, pa i osećanje nemoći, uspevaju da nasmeju čitaoce.

Smeh je lek! Ipak, volela bih da, pored duhovite komponente, utiču bar malo i na stanje svesti, jer, nažalost, ništa se suštinski neće promeniti samo zato što sam ja nekoga ili nešto „opevala”, a neko drugi napisao „bravo”.
Važno je da shvatimo da smo kovači svoje sreće i da se put pravi dok hodamo, da parafraziram španskog pesnika Antonija Maćada. Da nam političari nisu gazde, već da oni treba nama da služe „i u borbi za dobro nam druže”.

Da li se, sem objavljivanjem angažovanih pesama, bavite drugim aktivnostima, koje imaju za cilj skretanje pažnje na ono što nas ugrožava?

– Aktivni sam učesnik gotovo svih građanskih protesta. Televizor, mašinu za pranje mozga, izbacila sam iz stana i nagovaram druge da to učine. Kad su izbori, zvocam svima koje znam da treba i mora da se glasa. Ovo potonje, nažalost, sa najmanje uspeha. Ljudi su razočarani i ne veruju da nešto mogu da promene.

Šta biste poručili ljudima koji su nezadovoljni trenutnim društvenim i političkim okolnostima?

– Ne ćutite i ne bojte se. Borite se! Od gledanja i skrivanja nema selameta. Mora da se dela, ništa nam neće pasti sa neba, treba uspostaviti sistem vrednosti, da nas najbolji vode, da je kič i šund – kič i šund, a ne osnovna kultura; treba se pobuniti protiv onoga što nam ne odgovara, ali, što je još važnije, raditi na tome da bude onako kako nam odgovara.

Kad čujem: „Ma, mora nešto da se promeni na bolje, ne može doveka ovako”, svaki put se stresem. Ko to mora? Moramo mi.

Otkrijte nam planove, ali i želje, Anice Djevojke.

– Jedna od mojih najvećih želja je da moje pesme nađu put do čitalaca i van Fejsbuka. Znamo da na Fejsbuku autorska prava nisu zaštićena, pa često viđam svoje stihove potpisane drugim imenom, što me svaki put iznenadi, a bogami i naljuti.

Dakle, volela bih da uskoro dobijem prostor u nekom dnevnom ili nedeljnom listu u vidu kolumne, iako je ova želja, nažalost, ograničena malim brojem medija koji su slobodni da objave kritiku upućenu političarima koji su na vlasti. Takođe, u planu je i zbirka pesama, ali o tome ćemo pričati kada na to dođe red.

Razgovor vodila, Slavica Ivaniš