„Ne boj se nisi sam! Ima i drugih, nego ti, koji nepoznati od tebe žive tvojim životom. I ono sve što ti bje, ču i što sni, gori u njima istim žarom, ljepotom i čistotom. Ne gordi se! Tvoje misli nisu samo tvoje! One i u drugima žive.”

Ove stihove pesme „Pobratimstvo lica u svemiru”, Tina Ujevića, mi je nadahnuto, sa punim poetičnim učešćem u svakom slovu, recitovao Stefan Simić, tokom trajanja intervjua i usred podjednako izdašnog odgovaranja na pitanja koja sam mu postavila. Za Stefana je i ta prilika predstavljala podijum za promovisanje umetnosti, za kreiranje lepog ambijenta, za slavljenje svečanosti življenja. I, on ju je iskoristio.

Stefan Simić je mlad, rođen 1989. godine, ali ima veoma bogat izdavački opus. Objavio je tri knjige, „Pustite nas“, „Odjeci ljudskog“ i „Generacijama koje rastu bez poezije.” Veoma je aktivan na društvenim mrežama gde svakodnevno poklanja svojim brojnim pratiocima po nekoliko pesama ili tekstova. Beskrajno radoznao da dopre do suštine, Stefan Simić se stihovima obračunava sa ljudskim vrlinama i manama, sa radostima i tugama, sa svakodnevnim i onim večnim dilemama.

Ne ustručava se ni da bude socijalno angažovan, da ukazuje na kolektivne slabosti i poziva na to da se one prevaziđu. U svemu što objavljuje prisutna je njegova empatična potreba da usreći čitaoce, da ih uputi na njihovu humanu prirodu, na važnost smislenog postojanja. Oni su to prepoznali, i uzvraćaju mu poštovanjem i masovnim prisustvovanjem njegovim književnim večerima, koje organizuje u svojoj, i zemljama iz regiona. „Život iznad poezije”, glasi naziv jedne od Stefanovih pesama u kojoj slavi sve aspekte življenja, pa i one teške i loše, dajući im prednost u odnosu na umetnost, na poeziju. Ko bi, ovoj tezi, mogao bilo šta da doda? Život je nebeski dar, i kao takav je neuporedivo vredan. Međutim, upravo Stefanove pesme potenciraju tu dragocenost življenja, jer krče gusto umrežene lavirinte postojanja, šire sužena vidna polja, usmeravaju i revitalizuju, izazivajući snažne emotivne senzacije. Stefan je u dosluhu sa svojom poezijom, on živi ono što piše, prkosno otvoren i iskren, spreman da se ogoli, pokaže slabost, prizna poraz.

Njegovi unutrašnji resursi su izuzetno plodni, pa otuda i takva neposustajuća inspiracija, taj ples stihova, ta lakoća stvaranja. „Sve što mi nije dao život, dala mi je poezija”, priznaje Stefan u jednoj pesmi. Za pretpostaviti je da se radi o nesagledivom, duhovnom bogatstvu.

U svemu što pišete ostavljate trag kao neumoljivi hroničar i beskompromisni analitičar vremena i okolnosti u kojima živimo. Ipak, utisak je da najlakše svoje čitaoce dotičete ljubavnim pesmama. Da li je ljubav Vaša bazična inspiracija?

– Možda će neko biti iznenađen mojim odgovorom, ali, mene na pisanje inspiriše upravo nedostatak ljubavi. Pisanje mi nadoknađuje ljubav koja mi nedostaje, kojoj težim. I ne samo da u poeziji pronalazim ljubav, već kroz nju emocionalno sazrevam, osećam se ispunjeno i dobro, stremim onome što je pozitivno i podsticajno. Većina mojih zapisa o vremenu i okolnostima, u kojima živimo, tiču se ljubavi, posredno ili neposredno, one prema sebi, prema drugima, prema afirmaciji života. Kao umetnik pozivam ljude da žive strastveno, katarzično, nezavisno od toga gde se nalaze i u kakvim uslovima žive. Ko ume da voli i poštuje život, pronaći će ga čak i u smrti.

Iz svake Vaše reči se vidi da živite ono što pišete, da se ne stidite da budete iskreni, da ogoljavate sebe. Šta biste poručili ljudima koji imaju maske, ali ne samo one koje nose pred drugima već i pred samima sobom?

– Poručio bih im da ne čuvaju idealizovane slike o sebi, da se ne plaše da budu ono što jesu. Narcizam je veoma opasan, on proizvodi strahove i lažne predstave. Da bi se ljudi odrekli svojih maski, potrebno je da budu emocionalno slobodni, u granicama mogućeg. Prošao sam kroz fazu u kojoj sam bio veoma povredljiv, ali sam, srećom, to prevazišao. Doveo sam sebe u stanje da se borim za ljudsko, slobodu, radost… Nastojim da ukažem na istinsko i da svaki moj tekst ili javni nastup budu obračuni sa banalnim, ispraznim, lažnim. Umetnost je jedan od načina za borbu, kao i nauka, pod uslovom, da teži slobodi svih, a ne sticanju profita.

Obzirom da ste veoma plodan pisac, jasno je da pišete lako. Da li je i Vaš život obojen podjednakom lakoćom? Sa čime se teško nosite, šta Vas sputava?

– Život se iznova uči svakoga dana. Menjam se. Suština je u lakoći, neposrednosti, spontanosti… da čovek shvati šta su realni problemi a šta umišljeni. Čovek je, pre svega, prirodno biće, postoje nagoni i impulsi koji ga nose i koji treba da se zadovolje, kada se to shvati, lakše je. Što se tiče drugih, najteže mi pada borba sa ljudskom sujetom. Situacije kada bih da poletim a drugi mi ne daju jer ih moja sloboda podseća na zatvor u kome se oni nalaze. Ljudi su, pre svega, lični, i o čemu god da govoriš, oni se traže, pronalaze, pravdaju, iako to što pričaš nema nikakve veze sa njima. Najlepše se osećam na nastupima, tu doživim pravi smisao onoga što radim, kroz realan kontakt sa ljudima, na sceni se osetim stvaraocem jer stvaram atmosferu i osetim kako živim za umetnost i kroz umetnost. Nema lepšeg osećaja od oslobođenih čula, kada se čovek oseti toliko lagano kao da će da poleti…

Šta Vas više podstiče na pisanje: svetlost ili tama?

– I jedno i drugo. Vidim sebe kao biće svetlosti. Sreća je jedno vrlo aktivno stanje, živo, relaksirajuće da imaš utisak kao da je čitav ovaj svet stvoren za tebe. To, naravno, nije istina ali putem mašte, sugestije ti to doživljavaš i onda svaka sekunda tvog postojanja postaje povod za radost. Do slavljenja života treba doći. Život je nalik nagradnom putovanju kada vam je negde gde otputujete toliko lepo da želite svaki trenutak da zabeležite, zapamtite. To je za mene život, nagradno putovanje i sve češće se tako osećam. Dosta sam i propatio, imam veliko iskustvo patnje, mislim na onaj osećaj unutrašnje ukočenosti kada niste u stanju da se pomerite… I sve što radim je pokušaj samo da ne upadnem ponovo u takva stanja. To rade i drugi, svesni su mraka u kome su živeli u određenom periodu svog života i svim snagama nastoje da ulepšaju život, postojanje. Tuga može da bude korisna, kao učitelj života, razumevanja sebe, drugih ljudi ali ne treba se mazohistički utapati u nju. Život je da se živi, što više uspeš sebe da izgradiš, možeš više da pomogneš i drugim ljudima, svetu. U protivnom, što si više na dnu ti neminovno vučeš i druge dole.


 SVE SAM TO JA

Imam utisak da sve razumem
I najveće, i najmanje.
Kao da je sve to smešteno u meni.
Sve, sve, sve.
I najbolji, i najgori.
I ubice, i silovatelji, i lopovi, i kockari, i kurve.
I svetitelji, i spasioci, i sve žrtve za veru i neveru.
Svi, svi, svi.
Nijedan čovek mi nije stran.
Niko.
Ni onaj koji mrzi, Jer i sam umem da mrzim?
Ni onaj koji voli,
Jer i sam umem da volim.
Nijedan čovek mi nije stran.
Ni onaj gore, ni onaj dole.
Ni onaj levo, ni onaj desno.
Sve sam to ja.
I sve sam to mogao da budem ja. Samo da sam krenuo tim putem.
Samo da sam skrenuo tim putem.
Svuda vidim sebe.
I u pravedniku, i u grešniku.
I u heroju, i u budali.
Sve sam to ja, svaki čovek.
I starac, i mladić, i slavljen, i otpisan.
I gažen, i pregažen, i tek rođen.
Ili već položen na samrtničku postelju?
Kao da sam već bio tamo.
Kao da sam živeo sve te živote.
Kao da sam video sve to.
Sve sam to ja.
Sve sam to.
Sve.

Imate li neku svoju „mantru”, neki životni moto?

– Uvek daj svoj maksimum, ne očekuj ništa i sve što dobiješ shvati kao nagradu.

„Nekada imam osećaj kao da sam spašen muka koje živi većina.” Kojih muka ste spašeni, a koje muke doživljavate, kao umetnik, intenzivnije i izražajnije od drugih ljudi?

– Time, što sam umetnik, spasio sam sebe nužnosti obavljanja birokratskih poslova, i egzistiranja u okvirima koji sputavaju i koče. Radim posao u kome mogu da se u potpunosti ostvarim, da se razvijam, dajem. Ono što radim budi radost u ljudima, nadu, veru, optimizam a to je nešto najlepše. Potom, uspevam da živim poprilično van kolektivne apatije, mada je izuzetno osećam. Opsednut sam time da usrećim ljude, ne nekim sitnim stvarima nego da pronađem načine kako da ljudi budu srećniji, zadovoljniji. Sve više čitam, izučavam razne oblasti, ranije je to bila samo psihologija, sociologija dok se sada okrećem i ka prirodnim naukama. Rešenja su svuda, samo čovek treba da ojača i da ih primenjuje. Imam veliko razumevanje za ljude, svakakve, i jasni su mi mehanizmi koji ih vode da postanu ono što su postali. Nije to sve stvar slobodne volje, izbora, sve je to komplikovanije i ako čovek želi nešto veliko da napravi mora da uloži ogromnu volju i svest o osmišljavanju svega, kako bi mogao da isplovi iz mraka koji ga okružuje. Nastojaću da budem sve dublji kako bi ljudi kroz moje tekstove i nastupe dobijali odgovore koji će im značiti na njihovom putu.

Zašto je dobro biti dobar?

– To sam detaljno pojasnio u svojoj istoimenoj pesmi. U svakom redu te pesme leži odgovor. Biti dobar je odgovor svetu foliranja, laži, ucena, želja mi je da budem čovek dobrote, čovek koji slavi dobro duboko svestan i one druge strane…

Koji putevi vode do sebe?

– Hiljade puteva! Nauka, umetnost, duhovnost! I razmišljanje! Doći do sebe, znači da si sve vreme načisto sa sobom, da nisi izdao sebe, da si izgradio samopoštovanje, da si svestan svoje jedinstvenosti! Sve to nema cenu. Oni, koji su spoznali sebe, znaju da smo svi braća, da smo svi jednaki u mnogo čemu, da smo svi jedno. Doći do sebe znači doći do drugih ljudi, znači uskladiti se sa njihovim senzibilitetima… Umetnik treba da bude i terapeut, učitelj a ne samo stvaralac. Stvaranje su i međuljudski odnosi, odnos prema drugima…

Kako vidite sebe u budućnosti, lično i profesionalno?

– Isto ovako, samo mnogo bolje! Što dublje ulazim u život, svet, ljude, sebe, uviđam zamke koje živimo i kojima sam robovao. Treba raditi, uživati kroz rad i nagrade i senzacije na tom putu su neminovne.

Razgovor vodila, Slavica Ivaniš