Intervju sa glumcem, Draganom Božom Marjanovićem, obavila sam po završetku pozorišne predstave „Dr Feler”, čiji je kompletan autor i jedini izvođač. U pitanju je monodrama, crnohumorna kritika društva i parodija socijalnih besmislica. Obilje trivijalnosti kojima naša realnost obiluje, lako su probudili Marjanovićev kreativni impuls, i naveli ga da tokom duže od jednog časa prikaže svu raskoš svojih talenata.

Dragan Boža Marjanović

Dragan Boža Marjanović

Pored toga što piše, režira i glumi, Dragan Marjanović odlično peva, repuje, korespondira sa publikom. Nije mu strano da uđe među gledaoce i da, u zavisnosti od njihovog učešća, vešto improvizuje i prilagođava se postojećem tekstu. Njegova scenska energija je zarazno živa, zahvaljujući čemu uspeva da održi pažnju gledalaca od početka do kraja predstave. I da ih lako nasmeje kada karikira situacije iz života, koje nas sve, inače, u realnosti navode na plač.

 

Dragan Boža Marjanović, rođen u Vranju (1966.) je dramski glumac, komičar, u čijoj bogatoj radnoj biografiji stoji da je odigrao oko stotinak uloga, od toga čak dvanaest monodrama, među kojima je i pet onih čiji tekstovi nose njegov potpis. Glumio je na televiziji i na filmu, ipak, svoj puni potencijal pokazuje na pozorišnoj sceni, spontano, neposredno, umešno. Neke od monodrama koje izvodi su „Putovanje kroz gusto granje”, „Sam protiv NATO”, „Povraćaj iz Hag”, „Zakasotina”, „Made in Hollywood”. Trenutno se pojavljuje u aktuelnoj televizijskoj seriji „Ubice mog oca” i filmovima „Dnevnik mašinovođe” i „Vrati se Zone.”


Kada ste sami na sceni, snosite daleko veću odgovornost, nego kada su drugi glumci oko vas. Međutim, nagrada, odnosno aplauz, pripada samo vama. Da li se, imajući to u vidu, po okončanju predstave osećate iscrpljeno ili nadahnuto?

– Na jedan način se osećam iscrpljeno, na drugi nadahnuto. Radi se o nekoj mešavini osećanja. Kada izvodim monodramu, ja sam jedini koji mora da održava pažnju publike, da ih animira, zabavlja, obraća pažnju na njihove reakcije. Za tako nešto je potrebna jaka koncentracija, jako unutrašnje angažovanje. Sve zavisi od mene, na meni je sva odgovornost, i naravno da to iscrpljuje. Istovremeno, svi osmesi pripadaju meni, svi komentari, svi aplauzi. Koliko god da se praznim, tokom trajanja predstave, toliko se i punim energijom. Na kraju predstave se sav umor zaboravi, jer vidim ispred sebe zadovoljna i nasmejana lica. Okolnost, da sam tome doprineo, mi je najveća nagrada.

Na sceni pokazujete veliku energiju, stalno ste u pokretu. Kako se pripremate za predstave?

– Seka Sabljić, naša proslavljena glumica, je rekla da je „monodrama horor za glumca”, izazov koji se mnogi ustručavaju da prihvate. I to ne samo zbog toga što ste sami na sceni, tokom trajanja predstave, već i zbog toga što ste sami dok je pripremate. Lakše je kada su oko vas kolege, drugi glumci, ali kada probate na praznoj sceni, pred praznom salom, nalazite se u neznanju i sve je u domenu pretpostavke. Prava proba je, praktično, sama premijera. Tek tada dobijate tu povratnu informaciju i dokaz o tome koliko ste se uspešno pripremili. Srećom, višegodišnje iskustvo mi pomaže da unapred znam sa čim mogu da računam i kako će publika da reaguje.

Napisali ste tekstove za pet monodrama. Da li dramski pisac u Vama konkuriše tome što ste glumac?

– Gluma je moja primarna ljubav, međutim, kako godine dolaze vidim sebe kao glumca koji ponešto odigra, ali zato intenzivno piše. Pisanje je moja druga velika ljubav. Kao mlad sam pisao poeziju, a pored dramskih tekstova sporadično pišem i roman. Pobude za pisanjem dolaze u etapama, najčešće kada želim da se razračunam sa nekim iritantnim pojavama u društvu, da preokrenem ono što je loše u ono što je smešno, i time kreiram neku paralelnu realnost.

Mislite li da Vaše predstave mogu da posluže kao neka vrsta ventila, odnosno da imaju terapeutsko dejstvo?

– Mislim! Dešava mi se da posmatram ljude dok čekaju na početak predstave ili dok ulaze u salu. Vidim da su zamišljeni, ozbiljni, odsutni, ćutljivi. Onakvi, kakve, nažalost, viđamo na ulicama. Sve se to promeni tokom trajanja predstave, a po njenom završetku ljudi izlaze nasmejani, dobro raspoloženi, pričljivi. Komentarišu ono što su videli i iznova se tome smeju. Iako zvuči kao fraza, smeh je zaista lek, i najbolja terapija. Možda u vremenu, u kome živimo, nema previše mesta za optimizam, ipak, na nama je da usmerimo pažnju na ono što je dobro, i da radimo na tome da nam bude još bolje. Za početak je dovoljno otići u pozorište i odgledati dobru komediju.

Šta mislite o tome što, kao društvo, nismo prevazišli boljke našeg mentaliteta, o kojima je pisao Branislav Nušić? I dalje su prisutne bolesne ambicije, sujete, malograđanski porivi, birokratski teror.

– Branislav Nušić je zaista aktuelan, baš koliko i boljke našeg mentaliteta. Pretpostavljam da se radi o zapisima u genetskom kodu, na čemu bi trebalo da poradimo. Kao društvo bi mogli da evoluiramo time što bi se vratili bazi, odnosno porodici. Deci treba pružiti osnovu, domaće vaspitanje, a upravo se ono, iako je najvažnije, zanemaruje. Time se stvara podloga za razvijanje svega što je loše, što se pretvara u društveni balast. I ljubav prema kulturi takođe potiče od bazične porodice, ali se bojim da se, u velikom broju domova, više gledaju rijaliti programi, nego što se insistira na kulturnom uzdizanju. Tužno je što se, u okolnostima koje diktiraju surovu borbu za egzistenciju, zanemaruje to da kao narod posedujemo i dobre osobine, kao što su gostoljubivost, ljubaznost, otvorenost, bliskost. I pride to da umemo da se smejemo sami sebi, pa i odlikama sopstvenog mentaliteta.

Otkrijte nam da li imate omiljenog dramskog pisca i kom komičaru se divite?

– Moj omiljeni pisac je Anton Pavlovič Čehov. Imao sam priliku da igram u predstavi po njegovoj priči „Paviljon broj 6”, koju je dramatizovao i režirao Nebojša Dugalić. Uloga Ivana Dmitriča mi je najdraža od svih koje sam odigrao. Blizak mi je i Dostojevski, i ostali ruski pisci, sa temama koje se bave dušom. Kada su glumački uzori u pitanju, izdvojio bih Zorana Radmilovića, sa kojim me mnogi porede, verovatno zbog lakih i spontanih improvizacija. To je dar koji ne može da se nauči, praktično je dar od boga. Zoran mi je blizak zato što je ozbiljan dramski glumac, koji se veoma dobro snalazio u komedijama i koga ćemo pamtiti po sjajnim ulogama. Za mene to poređenje predstavlja čast koja, istovremeno, i laska i obavezuje.

Razgovor vodila, Slavica Ivaniš