Ona nije nikakva i ničija „zvezdica”, peva i pleše isključivo „za svoj groš”, lepo izgleda i lepo se oblači, ali nema ambiciju da, kao većina njenih vršnjakinja, postane manekenka. U potpunosti je zadovoljna onim što već jeste: učenica osmog razreda „Prve osnovne škole kralja Petra II” u Užicu i – spisateljica. Sa svojih 13 godina, Jana je ponosna vlasnica knjige „NEOZBILJNO – PREOZBILJNO”, zbirke kratkih eseja, u kojima je iznela svoja razmišljanja o raznim fenomenima odrastanja, kao i o suštinskim životnim temama o kojima stav nemaju ni mnogo stariji i iskusniji od nje: (predrasude, različitost, odrastanje, očekivanja, optimizam, vera, nada, iskrenost, krivica, inspiracija, interpretacija, samoća, realnost, lepota). Mnoge rečenice, iznete u knjizi, je veoma teško povezati sa njenim godinama, jer plene zavidnom zrelošću. Svojom knjigom, Jana Ševkušić je izazvala veliku pažnju, zahvaljujući kojoj je imala nekoliko promocija i zapaženih televizijskih gostovanja.

O svojoj knjizi Jana kaže sledeće: „Oprez, ova knjiga može da bude opasna po konzervativce. Za ljude bez predrasuda, ova knjiga može da bude inspiracija, otelotvorenje. U redu, preterujem, ovo su ionako reči jedne 13-godišnje balavice koja nije prihvaćena u društvu. Nema veze, svet je mnogo lepši ako ga gledaš izvan kutije. Ta prava linija, koju nikada neću moći ni želeti da pratim, ionako nije za mene. ja ću naći svoj put. Možda će mi biti teško, možda ću morati da koračam sama, ali nikada neću prestati da se borim za ono u šta verujem. Vaš put je vaš put. Vaša priča još nije ispričana. Slušajte svoje srce, ono vas zna najbolje.”

Tvoja knjiga predstavlja zbirku kratkih eseja. Kada si počela da pišeš, da li si u startu imala ideju o tome da ćeš ih sakupiti u knjigu, ili si samo imala želju da svoja razmišljanja staviš na papir?

– U početku sam pisala isključivo zbog toga što niko nije želeo da me sluša, što me niko nije shvatao ozbiljno. Niko nije mogao ni da pretpostavi šta nosim u sebi, ka kakvim temama je usmerena moja pažnja. Kako su ideje krenule da se nadovezuju jedna na drugu i kako su se stranice nizale, tako je jačala i moja namera da sve uklopim u knjigu.

„Neozbiljno preozbiljno”, Jana Ševkušić

„Neozbiljno preozbiljno”, Jana Ševkušić

Dopadaju mi se neki od tvojih citata, i zato ću da ih iskoristim za pitanja. Jedan od njih glasi: „Odvaži se da budeš ono što jesi. Vredno je žrtve, veruj mi!” Otkrij nam ko je Jana?

– Ne znam pravi odgovor na to pitanje, zato što se svakog trenutka menjam. Ne mogu da spoznam samu sebe, upravo zbog tog procesa neprekidnog sazrevanja. Znam šta je ono što želim da budem, a to je osoba koja svojim ponašanjem utiče na druge ljude, koja svojim delovanjem ulepšava svet, makar i na minimalan način, ljubaznošću, srdačnošću, osmesima.

„Naš talenat je varnica, treba ga održavati i negovati da bi postao još veći.” Kako ti to činiš, koje knjige čitaš, kako se edukuješ?

– Volim da razmišljam, da polemišem, da debatujem, da delim svoje mišljenje čak i sa potpunim strancima. I, da ne zaboravim, volim da slušam motivacione govore životnih učitelja i mudrih ljudi.

„U nekim trenucima ti je bolje sa samim sobom, nego u gužvi ljudi sa kojima nisi na istoj talasnoj dužini.” Sa kim se družiš, ima li neko od vršnjaka ko te razume?

– Još uvek nisam pronašla nekoga ko me potpuno razume, niti nekoga ko me u potpunosti prihvata. To me, međutim, ne onespokojava, uživam u sopstvenom društvu.

Tvrdiš da tinejdžeri imaju pogrešne uzore. U čemu oni, po tvom mišljenju, greše?

– Greše u tome što se plaše da pokažu ko su. Ili glume da su previše samouvereni, ili kriju da im samopouzdanje potpuno nedostaje. I jedni i drugi se plaše boljih od sebe, zbog čega se međusobno nadmeću i postaju agresivni. Kada bi hteli da me slušaju, poručila bih im da se ničega ne boje, a posebno ne svojih slabosti. Svako ima razloge zbog kojih se ponaša na određeni način, i zahvaljujući čemu stiče dragoceno iskustvo. Sve greške su samo prilika da upijemo poslate nam poruke, da nešto naučimo, da postanemo bolji.


 OPTIMIZAM

„Optimizam je jako bitan i zbog toga sam želela da ga pomenem. Znam da ćete se svi složiti sa mnom. Mislim da bi nam svima bilo bolje da prestanemo da kukamo i uradimo nešto. Svi čekamo promenu, ali ne pokušavamo da je napravimo. Čekamo nekoga da uradi to umesto nas. Zašto? Zato što mislimo da nismo sposobni da napravimo promenu. Upravo suprotno, mi smo ovde da stvorimo promenu, mi smo ovde da damo primer i inspiraciju. Da učinimo svet boljim mestom. Svi mi smo ljudi, prestanite sa raspravama, predrasudama, i očekivanjima, shvatite da svi mi odrastamo i da smo svi različiti. Dajte drugu šansu ljudima, ne osuđujte na osnovu izgleda, svi se menjamo. Svi mi potajno želimo da budemo optimisti, pa hajde da se potrudimo malo više i ostavimo utisak na ovaj svet.”

Šta bi poručila odraslima?

– Da manje potcenjuju decu, da imaju više poverenja u njih, da im daju više prostora da se izraze. Kada sam objavila knjigu, svi su bili uvereni da su u njoj neke pesmice, niko nije pomislio da je to nešto dobro, nešto drugačije. Odraslima bih poručila da se vrate u svoje detinjstvo, da pročitaju neku knjigu za decu, odgledaju filmove koje su gledali kao mali. I da se ponekad nasmeju!

„Kraljevi se smenjuju, ali dvorske lude retko.” Pretpostavljam da si ovim sugerisala da je mudro mirno prihvatiti uvrede i smejati se samom sebi?

– Zar nije dosadno kada je sve ozbiljno? Ako su ljudi neozbiljni, tada postaju zanimljivi. I tada, na kraju, bivaju ostavljeni na miru. Na udaru su oni koji reaguju, koji drame, koji se ljute. Tada ih svi još više napadaju. Ni oni koji se drže po strani nisu pošteđeni, jer svi teže tome da isprovociraju njihovu reakciju. Zato je najbolje smejati se, i ništa ne doživljavati ozbiljno.

„Iskustvo nisu godine, iskustvo su srušeni zidovi. Ako srušiš zid zadobijaš više znanja i samopouzdanja.” Da li je tvoja poruka da ne treba uzmicati pred preprekama?

– Moja poruka je da ako želiš nešto da uradiš, ako te nešto privlači, idi glavom kroz zid, ma koliko te zabolelo, ma koliko te ljudi odvraćali od toga. Uvek treba tražiti zidove vredne rušenja, svaka prepreka je vredna, samo treba dobro proceniti šta nam njeno preskakanje može doneti. Svaki san je vredan ostvarivanja.

„Lepota je u shvatanju da su mogućnosti neograničene, a granice koje sebi postavljamo besmislene.” Da li si ovim htela da poručiš da nas strahovi sputavanju?

– Jesam! Ne treba se plašiti da idemo dalje od onoga što vidimo, od onoga što je izvesno. Zašto bi se ograničavali, samo zato što ne znamo šta nas čeka u budućnosti, ili na kraju nekog puta? Barijere su tu da bi nas testirale koliko možemo da budemo dosledni sebi i da bi nas učile da se ne sputavamo i ne ograničavamo.

„Svako se penje uz neku svoju planinu.” Šta predstavlja tvoju planinu?

– Moja planina je sam svet. Želim da ga promenim, na bilo koji način. Želim da navedem ljude da razmišljaju o sebi, kao i jedni o drugima. Želim da ih motivišem da budu najbolji što mogu biti, kako bi mogli zajedno da se razvijaju i da rastu. Verujem da sam, jednim delom, upravo to učinila svojom knjigom.

Razgovor vodila, Ivaniš Slavica.

Pogledajte još i „Od danas sam samo pisac“