One su voditeljke, novinarke, glumice, kreatorke, blogerke i estradne ličnosti raznih profila. Iako se bave različitim profesijama, sve imaju zajednički imenitelj: objavile su bar jednu knjigu i time stekle laskavo zvanje pisca. Pojedine su, na zahtev čitalačke publike, objavile i više knjiga, pokazujući tom produktivnošću kako je pisati jednostavno i lako. Prosto tom lakoćom mame sve one koji se nikada nisu latili pera da to počnu pod hitno da čine.

U stopu ih prate kolege sa javne scene, glumci, muzičari, režiseri, kuvari.

Lavina je pokrenuta. Čitaoci su zatrpani.

A šta kažu izdavači? O tome razgovaramo sa Aleksandrom Šurbatovićem, jednim od urednika Dereta izdavaštva, izdavačke kuće na čiju adresu ne stižu rukopisi „kobajagi” pisaca.

Aleksandar je i pisac koji može da se pohvali nagrađenim romanom „Upokojavanje prosektora Majerhofera”, kao i zbirkama poezije „Mitologija spaljene zemlje” i „Priče o gospođi Kon”.

Nekada je zvanje pisca predstavljalo privilegiju, danas je to sporedno, alternativno zanimanje. Kako objašnjavate ovo umnožavanje pisaca, odnosno, ljudi koji objavljuju knjige?

Danas, zaista, svako hoće da bude pisac. Pisac hoće da bude pisac; muzičar hoće da bude pisac; moja majka hoće da bude pisac; voditelj na televiziji hoće da bude pisac; moja mačka hoće da bude pisac. Bez sumnje, zajednički sadržalac većine ljudi je želja da budu pisci. Niko ne može da bude Novak Đoković, ali kada čitaju Dostojevskog, svi misle da mogu isto tako da pišu. Prepoznajem nasušnu potrebu ljudi da nešto kažu, da misli pretoče u reči, ali da to bez imalo srama bude upakovano u knjigu, sa idejom da je neko pročita, to mi nimalo nije jasno. Još manje mi je jasno kako najgori „pisci” uspevaju da budu najčitaniji. Sa te strane je ova tema, koju ste izabrali za intervju, sasvim opravdana, jer nas šund literatura zaista preplavljuje. Sa druge strane, čini mi se da su ti loši pisci samo dobar reper ozbiljnim piscima, i da služe čitaocima za nauk šta ne bi trebalo ni čitati, a ni pisati. U tom mulju je lako pronaći grumen zlata. Inače, lamentiranje nad duhom vremena je uzaludno. Tu smo, gde jesmo. Štetočima ima mnogo, prirodno stanje stvari je da one postoje svuda, ne vidim zašto bi u književnosti bilo drugačije.

Ko snosi odgovornost za to što se objavljuju knjige koje su ispod literarnog standarda, zahvaljujući čemu se čini da je svako sposoban da postane pisac?

Ako izuzmemo čitaoce koji posvećuju pažnju tim knjigama, deo odgovornosti svakako snose izdavači. Međutim, pametni izdavači znaju da nađu ravnotežu, da iznivelišu te stvari, pa istovremeno izdaju nešto što spada pod treš literaturu i nešto što je dobro, vrhunsko. Interes izdavača je u tome jasan. Mnoge novokomponovane spisateljice se svakog dana pojavljuju na televiziji, od čega izdavači imaju mnogo marketinške koristi. Izdavačka kuća u kojoj radim nema posla sa „piscima” tog profila. Kao mlad urednik sam, u jednoj drugoj kući, bio primoran da objavljujem loše pisce. Uspeo sam da svima dokažem kako su knjige loših pisaca promašena investicija, i to na više načina, na više nivoa.

Ovo vreme je iznedrilo mnogo kvazi pisaca, što je rezultiralo time da čitaoci imaju loš književni ukus. Da li bi to moglo da se izmeni i kako?

Moglo bi, usmeravanjem mladih ka dobroj literaturi. To bi trebalo raditi u školi, za šta nam je potrebna reforma školstva. To je toliko važno, da bih političarima poručio da ekonomska pitanja stave na drugo mesto. Potrebno je, prvenstveno, stvoriti obrazovane, pismene, kulturne i humane ljude, koji će potom da teže tome da čitaju dobru literaturu. Današnja deca su izložena pošastima kvaziintelektualne elite i obrazovanju koje nije stručno vođeno. Tinejdžeri su nepovratno oštećeni i ne mogu da budu dobri čitaoci. Sa petnaest godina ih je nemoguće uputiti na dobre pisce. Osnova se postavlja još u vrtiću i osnovnoj školi, a nadgradnja dolazi u srednjoj školi. Na fakultetu bi, već, trebalo da očekujemo zrele i formirane stručnjake, a samim tim i ozbiljne čitače. Nije, dakle, problem u namnoženim spisateljicama, već u sistemu.

Znamo da je isplativo, ali da li je dobro udovoljavati skromnim zahtevima čitalačke publike?

Generalno nije dobro udovoljavati. U salonima za masažu se udovoljava, u kućama javnog morala se udovoljava. Kada govorimo o umetnosti, udovoljavanje je neprihvatljiva kategorija. Udovoljavati u književnosti znači praviti kompromise sa nečim što nije standard, što nije kvalitet. Samim tim se nipodaštava i potire osnovni bit onoga čime se neko bavi, u ovom slučaju govorimo o književnosti. Udovoljavanje i umetnost su dva nespojiva pojma. U ovoj zemlji ima dovoljno talentovanih pisaca, koji žele da prave kompromise, i to je onaj elemenat koji ih čini prosečnima. Kada od talenovanog čoveka tražite da, zbog zahteva tržišta, bude mediokritet — to je strašno surovo. Postoje izdavači koji misle da je jedino neopohodno udovoljiti većini čitalačke publike i zato teraju autore da prave kompromise. Taj zahtev u suštini zahteva sledeće: spusti se na nivo najšire čitalačke publike i ubedi ih da su oni isto talentovani kao i ti. Odbijanje da se prave kompromisi donosi osećaj intelektualnog poštenja i intelektualnog komfora.

Do kada će, po Vašem mišljenju, da traje trend masovnog objavljivanja knjiga?

Kao i svaki drugi trend, koji neko vreme traje, pa prođe. Proći će i ova opsesija za pisanjem knjiga, ali će se javiti neka druga. Čini mi se da sada nastupa vreme blogova. Oni su aktuelni, jer se ljudima, očigledno, dopada da postanu društveni, politički, modni i analitičari svih drugih profila. I to će se, jednog dana, samo od sebe razbistriti

Za kraj, otkrijte nam šta je najlepše, a šta najteže u Vašem poslu?

Aleksandar Šurbatović

Aleksandar Šurbatović

Protekle, 2015. godine, sam uspeo da objavim neke knjige koje su na mojoj privatnoj listi najboljih knjiga svih vremena. Navešću knjige „Smrt Artemija Kruza”, od Karlosa Fuentesa i „Korekcije” od Džonatana Frenzena. Posebno sam ponosan na to što sam upoznao domaću čitalačku publiku sa romanom „Kuća veselja”, američke spisateljice Idit Vorton koja je živela krajem 19 i početkom 20 veka. Po meni, njena dela su primer najvišeg nivoa književnog stvaranja. Za one kojima dela Edit Vorton nisu poznata, reću ću da je Martin Skorceze snimio film „Doba nevinosti”, upravo po njenoj knjizi.

Najlepše u mom poslu je, dakle, kada na kraju godine otvorim katalog Dereta izdavaštva i pogledam neke stvari koje sam uspeo kao urednik da iznedrim. Tada se osećam zadovoljno, jer znam da sam učinio nešto dobro za sebe, za svoje okruženje, za ovu zemlju. Kada su u pitanju manje lepe stvari u mom poslu, one se tiču odnosa sa ljudima. Najteže je podnositi ljudske taštine, balansirati između ljudskih zahteva i mogućnosti. Sujeta pojedinih autora je jednaka onima, od koje pate holivudski glumci. Zaista je teško biti u njihovoj nemilosti. Interesantno je da se ne tako dobri pisci više opiru uredničkim intervencijama, nego oni manje dobri. Kao urednik sam osoba preko koje se sve prelama, koji može da bude za sve zaslužan, ali istovremeno i za sve kriv. Međutim, u ukupnom zbiru, volim svoj posao i zbog istog se smatram privilegovanim.