Uzeo si me da ne budeš sam?
Zbog izgubljenog člana porodice?
Da ispuniš želju svojoj deci?
Ili sam deo imidža gradskog momka?
Znaš li kako je meni?

Osvrni se oko sebe.
Osluškuj.
Nauči govor prirode, i nas životinja.
Da li si već pokušao?
Čuješ li kada kažem – ja sam tvoj prijatelj, neko kome veruješ, pokušavam da komuniciram sa tobom.

Pokoravam se tebi

Deo sam prirode, zakoni su njeni u meni. Postupaj sa mnom kao što bi voleo da neko postupa sa tobom. Poštuj me, budi ozbiljan i pošten, vratiću ti čistim osećajima bića koje živi sa tobom.
Dok ležim u stanu, sam na podu, uz vrata i čekam povratak tvoj, dobro poznat bat koraka, ključ u vratim i znam – ti si. Već spremno repom mašem i čekam da pomaziš me po odeći dlakavoj dok njušim odeću, cipele, prepunu kesu stvari u ruci, a ti želiš da spustiš na sto.
Ma, vredeo je ceo dan čekanja! Bacam se na pod i pokazujem tebi, usamljenom gazdi koliko značiš mi. Pokoravam se i brišem sliku samoće svoje da tebi udovoljim… budi srećan. Vidim, umoran si i briga prepun, ljut i besan na ljude sve, njušim ja to. Nemoj na mene biti ljut, čekao sam dolazak tvoj, miran i sam, baš kao i ti. Daj, samo malo poigraj se, ja onaj sam ko tebe čeka i samo tebe ima na ovom svetu.

Lakše je u društvu

A veče kada dođe, ne zaboravi da prošetaš me, kao što šetaš sa prijateljem dragim i vernim. Već vidim povodac u tvojoj ruci i srećan sam što mogu van stana ovog u park, na zemlju da skočim i svoje pseće drugare vidim, onjušim i ispričam sve što me tišti.
Lakše je udvoje ili utroje, tada i čežnja moja manja je, ne njuškam po stanu, ne tražim u vlatima trave, žbunju, drveću, kamenju, poruke braće i sestara svojih, usamljen sam, pišem i obeležavam da neko pročita i potraži me, sutra, u parku, na mestu ovom! Putokazi naši na zemlji. Nemoj me vući kada ih sretnem, dok vučeš, vičeš i ne daš, ja jako patim, bolove trpim, da prođem mirno instinkt mi ne da.
Gledam dok spremaš sebe za san, lep i čist krevet imaš. Neka i moj bude takav, uredan kao i tvoj. Dok danju spavam, naglo me budiš, a to me plaši. Da li bi voleo da tebe bude i kažu oštro:„Polazi sa mnom! “Pomisli, možda sam umoran, pospan i trom – odmor mi treba. Ljut sam, ali ne smem da režim kao što vičeš ti.
Zgrabiš i vučeš me bez reči, molbe, u auto guraš i voziš:
– Nekulturan, grub, agresivan, okrutan – rekao bi čovek čoveku, ja samo pas sam. Za dugu šetnju nisam, ali pokoravam se, slabiji sam.

Budi moj uzor

A jednostavno je…Voleo bih da me poneseš, i nežno po krznu maziš a onda šapneš gde me to vodiš. U šetnju parkom, do neke šume, gde i koga ću tamo sresti? Samo ne viči, ne šutiraj, ne dresiraj da slušam i radim samo što želiš ti. Jer, dok činim po volji tvojoj ne njušim više ni tebe i sebe zbog straha što trpim. Želiš li osetiti kako je to?
Kada ogladnim hranu mi sipaj u činiju čistu kao što čist je i tanjir tvoj. Pa me okupaj, telo očisti, očetkaj dlaku kao što sebi frizuru praviš svakoga dana. Tebi to prija, veruj i meni, imaj na umu da ja to želim.
Molim te, razumi i poštuj me, jer nežno sam biće ja. Iz zvuka reči tvojih njušim šta osećaš, misliš svakoga trena. I uvek, kada mi priđeš, ponovo i ponovo njušim i znam – da li si tužan il` možda srećan, tvrd ili si blag, žalostan il` pun nade. Namere tvoje osetim i kada spolja ne pokažeš to. Dok misliš, osećaš, govoriš, radiš – miris je tvoj. Neka sve bude namera dobra jer onda sam prijatelj tvoj.Tvoj ljudski moto: -Prilagodi se i obraduj me, ja menjam u novi: – Budi moj uzor i raduj mi se!
O sebi sudi na osnovu brige o meni. I zapamti, ono što ne želiš da tebi neko radi, to nemoj ni ti raditi meni!

Tvoj verni prijatelj pas.