Jedna od rodonačelnica metoda samopomoći, Lujza Hej, usmerila je generacije svojih poštovaoca na važnost rada na sebi, na otvaranje ka onome što je dobro, na verovanje u čudesno.
Veliki je broj onih koji je kopiraju, a mali broj onih koji dopunjuju njena učenja i prilagođavaju ih aktuelnom vremenu. Čini se da nije lako jednoj kompletnoj studiji, kakvu je osmislila Lujza Hej, dati lični pečat, lični doprinos.

Diplomirani pravnik, Sanja Todorović Gajić, (1980.) radi kao life couch i motivacioni govornik koji sledi filozofiju Lujze Hej, ali je njenim mudrostima dodala svoje, zahvaljujući suočavanju sa sobom, istraživanju nesagledivnih mogućnosti uma, kao i otvorenosti ka čudima. Svoje dragocene uvide i rezultate lične transformacije je sabrala u knjizi FLERT SA SPOZNAJOM, u kojoj ohrabruje čitaoce da veruju u sebe, u sam proces življenja, u snagu ljubavi, u izvesnost onoga što je neizvesno. Knjiga nudi uputstva o tome kako da izaberemo ono najbolje što nam se nudi, podstiče na prihvatanje svega što nam život donosi, ukazuje na važnost zahvalnosti, obiluje nenametljivim i potpuno autentičnim savetima.

Sanja Todorović Gajić je kroz knjigu izrazila sebe, i pozvala čitaoce da se raduju, da podižu samopouzdanje, trasiraju puteve ka promenama. I, što je najlepše od svega, ona zna tajnu ostvarenja snova.Pored toga što je autor, Sanja Todorović Gajić je i osnivač studija Lotos, sa sedištem u Šapcu, u kom radi ne samo kao life coach, već i joga i fitnes instruktor.

Šta je potrebno da bismo zakoračili na uzlaznu životnu putanju?

– Život je fluidan, dinamičan i namenjen da se neprestano kreće darujući nam trenutak za trenutkom, svaki nov, svež i neponovljiv. Život je čudo i jedan predivan blagoslov nama dat. Život je platforma za naš rast i napredak, a ne najveći neprijatelj, koji se urotio da nas uništi. Ako mu dozvolimo život će nam biti podrška. Potrebno je da se prepustimo njegovom toku, njegovoj fluidnosti i neprestanoj promeni, da ga prihvatimo u svoj njegovoj veličanstvenosti i dualnosti.

Život nije sastavljen isključivo od lepih i prosvetljujućih trenutaka ili samo od bolnih, tužnih i ograničavajućih, već od jednih i od drugih. Čak i kada krenemo da radimo na sebi nećemo imati zagarantovanu radost, uspeh i sreću, već ćemo se neprestano kretati od prijatnosti do neprijatnosti. Međutim, da bismo dostigli tu tako željenu uzlaznu putanju i ostvarili ravnotežu između jedne i druge strane, potrebno je da se odreknemo otpora i borbe sa onim neželjenim, jer to je siguran način da izgubimo dragocenu količinu naše energije i da se posvetimo prihvatanju.

Istinska transformacija započinje onda kada donesemo odluku da ćemo se osećati dobro i to svakoga dana. Onda kada postanemo avanturista koji neprestano traga za razlozima za radost, ma koliko oni bili mali. Na taj način shvatamo da tok našeg dana, naše misli, naše emocije zapravo zavise isključivo od nas, a ne od spoljašnjih okolnosti. Lako je osećati se dobro kada posmatramo nešto prijatno, ali se pravi rad sastoji upravo u toj našoj svesnoj nameri da ćemo se uprkos neprijatnostima osetiti radosno. Radost je naše prirodno stanje.

Naše misli ponekad , mogu da nam budu najveći neprijatelji. Da li postoji način da ih navedemo da „rade za nas“?

– U toku jednoga dana svako od nas ima između 60.000 i 80.000 misli i većina tih misli su istovetne iz dana u dan, iz godine u godinu. Mnoge od njih su optužujuće, kritikujuće i ograničavajuće i za uzvrat nam daruju iskustva koja su istog kvaliteta. Krećemo se krož život opterećeni jednim te istim mislima, sve očekujući da ćemo ipak nekako dobiti drugačije rezultate. Međutim, to se ne dešava. Tužne misli nam donose još tuge, kritičar neretko postaje meta kritike, bes rađa još besa.

Od kvaliteta naših misli zavisi kvalitet našeg života. Nemoguće je kontrolisati tolike misli, ali ih je moguće usmeravati. Umesto da neprestano razmišljamo o onome što ne želimo ili o onome što nas plaši, hajde da pomislimo na ono što želimo. Male i postepene korekcije našeg kursa vode do ravnoteže. Ne osuđujmo sebe, jer smo suviše navikli da mislimo da smo pogrešni, nesposobni, da smo greška, već sa nežnošću i dubokim osećajem razumevanja, promenimo „ne mogu“ u „mogu“, a „plašim se” u „verujem“. Postavimo sebi pitanje kada osetimo da su nam misli pretežak teret „ŠTA JA ŽELIM?“ Naše misli počinju da rade za nas onda kada se uskladimo sa dobijenim odgovorom.

Prihvatanje sebe , i svojih životnih okolnosti, se pokazuje kao veoma teška misija. Kako da je olakšamo?

– Pogledajmo decu. Ona su savršen primer radosti i prihvatanja. Ona shvataju da su emocije koje iskuse bilo prijatne, bilo neprijatne ciklične i da se kreću, te da nisu predviđene da se skladište i potiskuju, kako to činimo mi odrasli. Deca su zato u stanju da se u jednom trenutku svađaju i plaču, a već u sledećem da se grle i smeju. Jednom smo i mi bili takvi, lepršavi i otvoreni, sposobni da iz onog najtežeg ubiramo blagoslove. Onda se desilo da nas je neko ili nešto što se dogodilo ubedilo u suprotno, a mi smo to prihvatili kao istinu. Zato se sada vratimo preispitivanju. Zapitajmo se šta ako nije tako? Šta ako ono što trenutno mislimo o sebi i životnim okolnostima nije naša istina, već nečija tuđa? Šta bi se dogodilo kada bismo je otpustili? Da li zaista postoji šansa da smo predivni, moćni i veličanstveni? Olakšajmo sebi, postavljajući pitanja, to je pravi put do slobode.


 Sanjarenja

Krećemo se kroz prostor, skačemo, trčimo, igramo. Uzimamo šakama, dajemo od srca. Grlimo, nežno, grlimo snažno, otvaramo dlan i nežno hvatamo kapi kiše. Otvaramo oči i puštamo da ih dotaknu sunčevi zraci, smejemo se. Živimo iz jednog trenutka u drugi, uglavnom nesvesni onoga što nam tela u kojima smo svakodnevno pružaju. Umesto toga smo razvili nezahvalnost, koja je toliko pustila korenje da se proteže duboko i sve ostalo skriva svojom senkom.
Gledamo ta naša tela i osuđujemo ih jer imaju koji kilogram više. Preziremo strije iscrtane na našim bokovima i od svih pa i od sebe skrivamo celulit, osećajući da smo nekako omanule. Šta nije u redu sa mnom kada tako izgledam? Dušo, sve je sa tobom u redu, samo su ti misli iščašene, pa si poverovala da kvalitet tvog života jedino zavisi od estetike. Malo si se ugojila, pa šta, ni jedan kilogram nije uzalud ako si uživala. Kada sebe prihvatiš takvu, kilogrami će nestati.
Celulit je samo neravnina smeštena ispod tvoje kože i nesavršen je oniliko koliko i oko koje ga posmatra. Toliko si ti više od tih neravnina i useka, jer kada tvoje svetlo zablista ništa od toga nije vidljivo. Toliko si više od onoga što svojim manama zoveš, jer ti si dragoceno dete univerzuma. Ako sumnjaš, ako ti je teško da zavoliš to predivno telo, prestani za trenutak da misliš o njegovom izgledu i porazmisli o njegovim funkcijama.
Umesto da nabrajaš šta sve ne možeš, seti se šta ti je omogućeno. Stavi ruku na svoj grudni koš, oseti srce koje te tako verno služi, udahni i zahvali plućima, jer ništa se ne podrazumeva. Pogledaj svoje telo drugačijim očima, jer možda i shvatiš da je posledica toga kako se osećaš tvoj nedostatak zahvalnosti, a ne pogrešno telo u kom si rođena.
Da bi snove otvarili ne moramo biti čarobnjaci. Ne moramo posedovati specijalne veštine, niti završiti kurseve, da bi videli, osetili, dotakli, zagrlili ono što želimo. Dovoljno je da verujemo, da očekujemo, da maštamo i sanjamo kako se ostvarilo.

Kojim ključem se otvaraju vrata čudima?

– Svi smo jedinstveni i upravo u toj jedinstvenosti leži naša istinska snaga. Sve što nam je potrebno već se nalazi u nama, pogledajmo unutra. Ne tražimo spasenje izvan nas samih. Prestanimo da tragamo za nekim ko će nas popraviti i učiniti kompletnim, prihvatimo da smo celoviti i predivni.

Ključ koji otvara vrata čudima je naša sloboda da budemo ono što jesmo, bez potrebe da se pravdamo ili izvinjavamo za svoju pravu prirodu.Iznova se vratimo radoznalosti. Šta ako smo mi jedno predivno čudo? U tom slučaju sve što je potrebno je da svoju lepotu podelimo sa drugima, toliko je jednostavno.

Ponekad je teško promeniti se, a ponekad je, za taj čin, dovoljno promeniti perspektivu, odnosno ono na šta usmeravamo pažnju?

– Naša pažnja je sve. Ono u šta gledamo ima tendenciju da raste i jača u našem iskustvu. Kaže se da se naše najveće želje i naši najveći strahovi sigurno ostvaruju. To je upravo iz razloga, jer na njih najpredanije i najčešće mislimo, dajući im snagu. Nemoguće je gledati u pravcu tuge, očekujući sreću.

Naše misli i naše emocije su poput magneta, slična misao privlači sličnu, slična emocija sličnu, a oni zatim postaju naše životno iskustvo. Oduzmimo pažnju onom neželjenom i posmatrajmo kako se sve to postepeno povlači iz naše stvarnosti, oslobađajući prostor onom željenom.

U čemu se sastoji magija postojanja?

– U ljubavi.Voleti i biti voljen je razlog zašto smo ovde.

Da li je moguće ono što je nemoguće?

– Šta uopšte znači nemoguće? Nešto bolno, razočaravajuće, konačno. Toliko drugačije od svega što život jeste. Zašto smo toliko uvereni da znamo šta je najbolje za nas? Možda postoji nešto još bolje, što je sastavni deo šire slike? Imamo naviku da sve posmatramo iz neposredne blizine i da sudimo na osnovu pređašnjeg iskustva, bilo sopstvenog bilo tuđeg.

Zaboravljamo pritom da postoji i ta šira slika i neograničeno polje mogućnosti, gde je ostvarivo sve na šta pomislimo. Naša očekivanja umeju da budu tako ograničavajuća, nudeći nam jednu ograničenu stvarnost. Verujem da se odgovor na ovo pitanje nalazi u svakom od nas.

Šta se događa kada zaigramo ulogu kreatora sopstvene stvarnosti?

– Mi već igramo tu ulogu, samo je pitanje da li nam se dopada ono što dobijamo kao krajnji rezutat? Mi smo moćni kreatori sopstvene stvarnosti, a ne tragične žrtve životnih okolnosti. Setimo se da je naša namera esencijalna. Ako nameravamo da se putujući kroz život osećamo prijatno i podržano, život će nam to podariti.

Život je uvek rad da nas obaspe svim onim što želimo, međutim da li smo mi sposobni da primimo? Ne možemo primati blagoslove, ako smatramo da ih nismo vredni, ali oni su tu i niko ih ne može oduzeti. Oni jednostavno čekaju da otvorimo srca i shvatimo da je naše pravo stanje, stanje ljubavi i dobrobiti. Naša moć leži u našoj sposobnosti da promenimo misli koje nas ograničavaju i emocije koje nam ne prijaju. Pitanje je kako je koristimo? Da li stvaramo svoja iskustva nadahnuti mislima radosti i poverenja u životne procese ili ih stvaramo kao da se nalazimo na nekakvoj vrsti auto pilota?

Na koje načine možemo da poboljšamo naše odnose sa drugim ljudima?

– Poboljšavajući odnos sa samim sobom kroz promenu, prihvatanje, nežnost, razumevanje i oproštaj, poboljšavamo odnose sa drugima. Uzaludan je svaki pokušaj promene drugog. Stav da je neophodno da se oni promene da bismo se mi osećali dobro nikada nije urodio zdravim plodom. Promena uvek mora da potekne od nas.

Moje iskustvo je pokazalo da je rad na sebi i prihvatanje drugih u svim fazama u kojima se nalaze, ključno za dobre odnose. Manje kritikovati, a više podržavati rezultuje harmoničnim vezama. Ne treba zaboraviti ni značaj lične autentičnosti, jer kada smo mi takvi i drugi postaju time nadahnuti. Predivan odnos cveta među ljudima koji su ono što jesu.

Otkrijte nam kako se unapređuje veza sa sobom?

– Kroz mnoge uspone i padove koji su me pratili kroz život, odustala sam od bilo kakve strogosti i ograničenosti. Shvatila sam da ono zašta sam tvrdila da je nemoguće ili da nije za mene, ume i te kako da postane nešto najvrednije. Na početku svakoga dana počela sam da postavljam nameru da pronađem razloge za radost, a na kraju sam brojala svoje blagoslove, osećajući ogromnu zahvalnost. Život je i svetlo i tama, a takvi smo i mi. Lako je ponekad skliznuti u tamu, lako je zaboraviti koliko smo vredni i dragoceni, ali dokle god težimo da se vratimo na svetlost, dotle smo na pravom putu.

Shvatila sam da je otpor naš najveći saboter i poslednjih godina aktivno radim na njegovom otpuštanju. Naravno ključni činilac u ovom procesu je nežnost, saosećanje i prihvatanje i to svega. Ne samo onoga što nas usrećuje i vodi dalje, već i naših grešaka, grubosti, besa, strahova. Ne možemo otpustiti ono što pre toga nismo prihvatili. Za mene je suština životne mudrosti zahvaliti na onome što jeste i radovati se onome što tek sledi.
Razgovor vodila: Slavica Ivaniš